Ne moramo poći u Beč da bismo se na svakom koraku sreli sa Gustavom Klimtom. Šolje, sveske i kišobrani sa reprodukcijama njegovih dela mogu se kupiti u bilo kojoj knjižari u Srbiji. No, koliko zaista razumemo Klimta, vreme u kom je stvarao i šta je zapravo predstavljeno na njegovim slikama?
Njegova popularnost je danas veća nego ikada. Za to je nesumnjivo zaslužna Klimtova estetika, koja je prijemčiva čak i potpunim laicima, ali i pravni sporovi vođeni oko vlasništva nad njegovim remek-delom Adel Bloh-Bauer I (Adele Bloch-Bauer), što je ekranizovano na filmu Žena u zlatu (Woman in Gold), kao i sveprisustvo slike Poljubac, koju godišnje vidi 1,4 miliona posetilaca u bečkom muzeju Belvedere.
G. Klimt, Portret Adele Bloh-Bauer, 1907.
Odgovor na pitanja o Klimtovoj privlačnosti savremenom čoveku ne možemo tražiti samo u marketinškim strategijama usled kojih njegova dela na aukcijama dosežu astronomske cene i koje su razlog da svaka izložba, pri samom spomenu njegovog imena, ima zagarantovan uspeh.
Tajna leži u univerzalnom i večnom utkanom u njegova dela, sa kojim svako može da ostvari ličnu vezu. Tokom svog delovanja, Klimt ni izbliza nije bio poznat kao pojedini njegovi savremenici koji su bili zaista “super stars” svoga doba. Najslikovitiji dokaz ovoga su fotografije sa Klimtovog pogreba, kom je prisustvovalo par desetina ljudi i sahrane Hansa Makarta, vodećeg umetnika srednjeevropskog istorizma, na kojoj se pojavilo više hiljada Bečlija. Međutim, za konzumiranje Makartove umetnosti je potrebno predznanje, poznavanje grčke mitologije i istorije civilizacije, dok se Klimt bavio temama koje se nisu oslanjale na konkretnu literaturu. No, jedno je uživanje u Klimtovim slikama, a drugo je suštinsko razumevanje. Prvo možete i sami, a za drugo će vam pomoći Slike i prilike.
“Nikada nisam slikao autoportret. Ja sam manje zainteresovan za sebe kao predmet slikanja nego za druge ljude, iznad svih žene… Nema ničeg posebnog u vezi sa mnom. Ja sam slikar koji slika iz dana u dan od jutra do mraka… Ko god želi da sazna nešto o meni… Treba pažiljivo da se zagleda u moje slike.”
Gustav Klimt
Na polju slikarstva u razdoblju stilski delimično obeleženim secesijom i prožetim duhovnim tekovinama simbolizma, umetnost je postala područje promišljanja smisla čovekovog postojanja. Klimtova slika čovečanstva ne dozvoljava identifikaciju sa bilo kojim istorijskim momentom, socijalnom samosvešću i društvenim ulogama. Eliminisani istorijski elementi zamenjeni su prirodnim – prirodom koja je bez prošlosti i koja pruža bezvremenske ciklične promene. Taj ciklus prirode donosi brojne nagone i emocije, ali ne više znanje i ideju o čovekovoj racionalnoj dominaciji i potčinjenosti prirodi. Kao rezultat, dinamizam društva kraja 19. veka je podriven. Na Klimtovu umetnost je uticala slika prirode, koju je u velikoj meri preuzeo od nemačkog prirodnjaka, filozofa, i Darvinovog (Charles Darwin) germanskog pandana, Ernsta Hekela (Ernst Haeckel).
E. Hekel, Ilustracija Umetničkih formi prirode, 1899.
“U svakom od nas, a i u dubini duše čitavog ljudstva jest neka težnja, da sanjarenjem zaboravimo na brige i boli. U tihom kutiću duše naše jeste nevidljivo vrelo, što tajanstveno žubori, šapućući nam o tajnama duše naše i svemira večnog.”
Milivoj Dežman
E. Hekel, Ilustracija Umetničkih formi prirode, 1899.
Hekel je u svojim delima Zagonetka sveta (1895-1899) i prvim delovima Umetničkih fomi prirode (1899) prezentovao evoluciju kao koncept sposoban da odgovori na pitanja o postanku sveta. On je objasnio monizam kao panteističku reliigiju prirode, zasnovanu na najnovijim istraživanjima biologije, fizike i hemije. Monizam je ponudio veru u povezani univerzum u kome je duh sadržan u materiji. Monističko stapanje materije i duše je bilo izuzetno uticajno na generacije umetnika simbolizma i secesije, ali se našlo na posebno pogodnom tlu u Austriji, gde su se kao protiv teža principima racionalizma i pozitivizma javile ideje o instiktivnoj, emocionalnoj, čak i mističnoj strani ljudske prirode. Hekelov monizam transformisao je darvinizam od procesa slučajne selekcije i kompeticije do uređenog jedinstva prirode u kom je čovek deo univerzalnog lanca postojanja, čija je osnovna svrha produžetak vrste, a ljudsku dušu je video kao deo jedne duše sveta.
“Ništa nije konstantno osim promene! Svo postojanje je neprekidni tok onoga što jesmo i onoga što ćemo postati! To je osnovna lekcija evolucije sveta.”
Ernst Hekel
Posebno su na Klimta i umetnike secesije uticali idealizovani prikazi arhetipskih vrsta biljaka iz Hekelovih Umetničkih formi prirode, koje odlikuju balansirane postavke živih bića, i u kojima je koristio živopisni kolorit i svetlucave detalje. Do kraja decenije, nova estetska misao, koju se Hekel trudio da probudi, polako se proširila na vizuelne umetnosti. To je bilo evidentno u svim aktivnostima bečke secesije, bilo da je neko dolazio na njihove izložbe ili listao stranice časopisa Sveto proleće (Ver Sacrum), koji je bio ispunjen slikama koje su evocirale prirodu.
G. Klimt, Vodene zmije I, 1904-1907.
Slika Vodene zmije I (1904-1907) rekapitulira evoluciju tematski od ćelije do biljke i zatim, ribe, reptila i žene u procesu nastajanja, dok hibridne forme i kolažni fragmenti stilski sastavljaju monističku celinu. Za Klimta, kao i Hekela, „svako mikroskopsko biće nam pokazuje šta jesmo i šta ćemo postati.“ Vodene zmije I i II prikazane su na Umetničkoj izložbi 1908, zajedno sa još četrnaest Klimtovih dela, među kojima je bio čuveni Poljubac (1908) i Adel Bloh-Bauer I (1907).
Ove slike su navele umetnikovog prijatelja i kritičara, Hermana Bara (Hermann Bahr) da spekuliše kako je slikar predstavio „pogled na svet… on je naslikao naš monizam“, kroz slike koje evociraju Hekelove radiolarije. Klimt je bio inspirisan starim legendama i novom naukom, koja je pozicionirala čoveka u prirodu, umesto iznad nje.
Stilski, Klimt je sproveo monističko jedinstvo putem dekorativnih paterna, koji su bazirani na biološkim i mikroskopskim formama ćelija i tkiva. Iznad svega, njegove oplođene ženske polne ćelije i muške, kao što su prikazane na Poljupcu, oslikavaju ćelijski afinitet ili seksualnu ćelijsku ljubav koju Hekel opisuje kao izvor života i ljudske duše. To predstavlja fundamentalnu snagu privlačenja na delu, magnetizam i hemijsku povezanost. Kao takve, Klimtove figure na Poljupcu, postavljene su u spoju Zemlje i kosmosa, u kome prokreacija – proslavljena ljubav, reguliše našu poziciju u solarnom sistemu.
Kosmološko u njegovim delima ne potiče isključivo iz savremenih naučnih tokova, već i iz vizantijske umetnosti sa kojom se susreo na svom putu u Italiju. Vizantijski mozaici iz 6. veka, koje je Klimt video u Raveni, predoderedili su i formalno i značenjski dela iz “zlatnog perioda”. Dvodimenzionalni prikaz i ukidanje perspektive su odlike moderne umetnosti, međutim i vizantijske. Slikajući portretne osobenosti Adele Bloh-Bauer, on se ne zadržava na trenutnom prikazu fizionomije njenog lica, već uz pomoć zlatne pozadine njenu sliku preobražava u savremenu ikonu, čime i nju samu transponuje u večnost. U umetnosti Vizantije zlatna pozadina je označavala svetost i nebesku sferu, a Klimtu je takođe služila za prevazilaženje vremena i prostora.
G. Klimt, Vodene zmije II, 1904-1907.
Osim zlatne boje koju je Klimt koristio prilikom slikanja, na Poljubac je aplicirao i prave zlatne listiće. Objašnjenje ovog postupka se može potražiti u težnji da se materijalna i simbolička vrednost dela izjednače. Ornamentalna struktura i sama površina dela su poslužile da se izbegne narativ i da slika progovori univerzalnim jezikom koji se spoznaje osećanjima, više nego razumom. Naslikani par je sveden na svoju polnu razliku, koja kreira neraskidivo jedinstvo u nerealnom prostoru svemira, odnosno obećane sreće, oživljene na samoj slici, ali sugerisane i u prirodi.
G. Klimt, Poljubac, 1907-1908.
Kao što je i sam slikar nagovestio analizom njegovih slika otkrili smo mnoge stvari i o njemu samom: šta je čitao, gledao, gde je pronalazio inspiraciju i najzad, kako je sve to sublimirao u svojim delima. Posmatrač Klimtovih ostvarenja stiče utisak o zaokruženosti – teme života i smrti, ljubavi i stvaranja, mogu biti shvaćene kao kliše, međutim kroz svoje slikarstvo Klimt nam nudi potpuno novi pogled na ljudsku egzistenciju. Istovremno iz ovih dela možemo iščitati savremenog čoveka u Beču u praskozorje Prvog svetskog rata, međutim, ipak nam je ostavljeno dovoljno prostora da se kroz njih zagledamo u sebe same.
P.S. Posebnu zahvalnost za nastanak ovog teksta dugujemo koleginici i prijateljici Olgi Žakić.
You might also like
Leave A Reply