Šta se dobije kada se spoje umetnost, veštački materijali, roze boja, bazen i filozofska pitanja vezana za ljudsku egzistenciju u tehnološki izmenjenoj nekada prirodnoj sredini? Odgovor na to pitanje daje ambijentalna instalacija švajcarske umetnice Pamele Rozenkranc (Pamela Rosenkranz) koja je svoju zemlju predstavljala na venecijanskom bjenalu 2015. godine. Pamela Rozenkranc rođena je 1979. godine u mestu Uri u Švajcarskoj, završila je master studije na Akademiji lepih umetnosti u Bernu, a danas živi i radi u Cirihu. Godine 2014. nominovana je za Bottcherstrasse nagradu muzeja Kunstahalle u Bremenu.
Njena instalacija izložena u švajcarskom paviljonu na venecijanskom bjenalu 2015. godine bila je veoma zapažena među likovnom kritikom i publikom. Instalacija se sastojala iz više elemenata od kojih svaki stimuliše neko čulo – vizuelno, instalaciju je činio veliki bazen ispunjen tečnošću roze pastelne boje, slične nijansi popularne takozvane milennial pink boje, a na vizuelni utisak je dodatno uticala svetlost koja ulazi u paviljon i menja izgled same instalacije u zavinosti od doba dana, zvučna stimulacija bila je veštački proizveden zvuk vode, a postojala je takođe i stimulacija čula mirisa proizvedena sastojcima koji u ovoj roze vodi vre i što se u njoj tope, te tako pružaju dodatnu dimenziju vizelnom i audio efektu.
U svojim radovima ona kombinuje uvek materijale koji utiču na više čula, pružajući jedan obuhvatniji efekat na celokupni doživljaj a ujedno preispitujući značenja i smisao tih efekata. U razgovoru sa Nikolom Burjoom (Nicolas Bourriaud), francuskim teoretičarem savremene umetnosti i tvorcem teorija o relacionoj estetici i umetnosti, umetnica govori o svom interesovanju za način na koji percipiramo i doživljavamo ovaj svet čulima:
Zainteresovana sam da istražujem nove načine kojima dovodimo u pitanje način na koji vidimo svet. Verujem da je sve mnogo komplikovanije nego što mi to zamišljamo. Mi smo deo veoma kompleksnog međusobno prepletenog sistema i možemo samo da shvatimo određene aspekte te kompleksnosti kroz trenutne načine naše percepcije, iako su oni sad prošireni tehnološkim i naučnim progresima. Šta je to što nam naša čula govore i kako mi kombinujemo te informacije? Ideja da smo racionalnija bića od drugih zbog evolucije našeg mozga je opšte prihvaćena, ali ideja da je npr. hrabrost veoma usko povezana sa našim mozgom, i da je veoma komplikovana skupina mikroba, parazita i virusa ta koja utiče na način na koji se osećamo i mislimo tek počinje da biva prihvaćena… Ovo je komplikovana tema i dovodi u pitanje naše sopstveno razumevanje nasih samih.
Centralni element ovog veoma živopisnog i interaktivnog dela koje čine tečnost, zvuk, pokret i miris je upravo voda. Treba naglasiti da se umetnica temom vode već bavila u prethodnim radovima Firm Being u kojima je izlagala flaše voda različitih brendova u kojima je pijaću vodu zamenila mutnijom, prljavijom tečnošću. Rozenkranc u svojim radovima i inače koristi sintetičke materijale poput silikona, nekriona, neotena, vijagre, itd. Materijali koje koristi, pored simboličkog, imaju i estetsko značenje, ali uvek preispituje njihovu suštinu, podtekst, strukturu i to kakav uticaj imaju na okolinu i čoveka.
Jedan od sastavnih delova vode koji venecijanskoj instalaciji daje intenzivan miris je mošus, odnosno tečnost koja ulazi u redovan sastav parfema. Kada se koristi u malim količinama, kao u parfemima, mošus ima prijatan miris, dok u velikim količinama postaje odbojan. Prirodni mošus se primarno dobijao od sekreta jelena, ali pošto zahteva žrtvovanje velikog broja životinja najčešće se koristi veštački dobijen mošus za potrebe industrije lepote. Kao posledica industrujske proizvodnje javio se problem samo delimične biorazgradnje mošusa, te je taj miris danas postao sastavni deo ove izmenjene prirode, ondosno prirode koja više nije organska i čista, a čije dalje propadanje ni ljudska ruka više ne može da spreči u potpunosti.
Kustoskinja ove izložbe švajcarskog paviljona bila je Susan Pferer (Sussane Pfeffer), trenutna direktorka Fridericianuma u Kaselu, koja je prethodno radila kao glavna kustoskinja KW instituta za savremenu umetnost u Berlinu i kao kustoskinja i savetnica MOMA PS1 odeljka za savremenu umetnost najpoznatijeg američkog muzeja za modernu umetnost. Prema njenim rečima delo Rozenkranc govori o sve mutnijim granicama između ljudi, prirode, životinja, tehnologije, granicama koje slabe i gotovo da se gube, do krajnjih granica u kojima ljudi postaju kiborzi. Veštački materijali i sintetika postaju deo prirode, pronalazimo ih u vodi, šumama, ljudskim telima, životinjama, sjedinjavaju se sa nečim što je ranije bilo netaknuto, odnosno čisto. Delo Roseknakranz govori upravo o ovakvom sjedinjavanju organskog i sintetičkog. Prema rečima kustoskinje uništavanje prirode od strane sintetički proizvedenih supstanci i materijala postalo je toliko veliki deo ljudskog ponašanja i civilizacije uopšte, da je sada nemoguće odvojiti ovu destrukciju od kulture i umetnosti koja je po sebi ljudska tekovina.
Rad Rozenkranc na bijenalu je upravo zato delo sa jakom i akutlenom političkom porukom. Istog meseca u kom je otvoren obeleželava se i dan planete zemlje koji brojniji influenseri i poznate ličnosti na društvenim mrežama pominju, dižući svest o nekom od problema i pozivajući na uključivanje različitie ekološki svesne akcije i organizacije. Prošlogodišnja naslovnica magazina National Geographic iz juna 2018. godine kojom meksički umetnik Jorge Gamboa upućuje na sve veću količinu plastike u okeanima proglašeno za jedno od najboljih u istoriji ovog časopisa. Delo Pamele Rozenkranc govori o tom izmenjivanju prirode koje je van naše kontrole, a koje smo mi sami izazvali, a upravo u toj izmeni prirode dolazi i do izmene našeg identiteta i ideje o sopstvenom ja.
Ovaj rad je duhotivo i ironično nazvan Naš proizvod (Our product) aludirajući naslovom na društveno ekonomsku situaciju u savremenom društvu, razvijeni kapitalizam, industriju lepote i advertajzing. I drugi nazivi poput onih koje daje svojim samostalnim izložbama Moja seksualnost (My sexuality), Naše sunce (Our Sun) ili Netaknuto od strane ljudske ruke (Untouched by Man) upućuju na ironiju korišćenu u savremenoj umetnosti koja je društveno, kulturno i ekološki angažovana, te samim tim i politička.
Političku dimenziju dela posebno naglašava i činjenica da je izloženo u okviru Venecijanskog bjenala, ondosno u gradu za koji je poznato da tone upravo zbog posledica ljudskog štetnog delovanja, a koji je sam po sebi kulturna i umetnička prestonica ljudske civilizacije, odnosno prestonica jedne istorije kojoj preti uništenje. Rozenkranc se prethodno već bavila Venecijom kao bitnom komponentom umetničkog dela u svojim radovima 2009. godine izloženim na izložbi Naše Sunce. Na izložbi su poput skulptura bile izložene spasilačke vreće i ćebad za spašavanje pri opasnostima od različitih katastrofa, a Venecije je i ovde služila kao analogija za mesto antropocentrične kulture gde se vreme provodi sa konstantnom svešću o propadanju ljudske civilizacije i njenom doslovom tonjenju.
Sa druge strane,nikako ne treba zanemariti da je u pitanju visoko estetizovano umetničko delo, vizuelno veoma privlačno i dopadljivo, gotovo slatko i zavodljivo na pogled, a koje istovremeno isparava toksične mirise i aludira na nešto što je opasno i pogubno za nas. Svaka materijalizacija značenja za umetnicu je ujedno i estetizacija materijala, korišćenje vode, mošusa, svetlosti pored politički jake poruke ima neosporan estetski kvalitet.
Veoma bitnu ulogu u vizuelnom aspektu dela igra dominantna roze pastelna boja čije je značenje i kontekst u istoriji umetnosti zanimljiv po sebi. Reči i pridevi koje uglavnom povezujemo sa roze bojom, pre svega pastelnom roze bojom, su nežna, slatka, mladolika, artificijalna, osetljiva i prijatna. To je boja koja se najčešće vezuje za popularnu kulturu, odnosno za masovnu, “nižu” kulturu pre nego za visoku. Roze se vezuje i za ljudske emocije verovatno više nego neke druge boje, a na naša čula utiče i time što izaziva osećaj bliskosti, a zatim aktivira i čulo ukusa i mirisa time što asocira na nešto slatko, cvetno i voćno. Osetljivost i ranjivost koju pruža roze boja verovatno je najviše vezana za činjenicu da je to i boja ljudskih organa i kože, naravno ne svake kože i svake rase, već dominantna boja kože eurocentrične kulture koja je često i rasistička. Roze boja kod fizičkih promena na koži, npr. kada neko porumeni smatraju se znake zdravlja, seksualnosti, zrelosti, mladosti. Vezuje se za određeni oblik nagosti i ogoljenosti koji podrazumeva da je telo predmet pogleda drugih.
Takođe ne treba zanemariti i činjenicu da je boja koja se najčešće vezuje za žene. Umetnica insistira na korišćenju boje kože zbog njenog bitnog mesta u advertajzingu i kapitalizmu. Prema njenim rečima što više kože, odnosno ljudskog tela je u reklami to je ona gledanija. Umetnica kroz korišćenje ove boje ispituje i šta je to što biološki uslovljava našu reakciju kada vidimo belu kožu. I sam naziv dela upućuje na kritiku kapitalizma. Brojni proizvodi u kapitalizmu i kulturi masovne proizvodnje stvoreni su upravo da bi se ljudi osećali naizgled bolje i srećnije, da bi imali manjak griže savesti.
Pošto boje logično nemaju jezički korelativ, neke jedinstvene karakteristike boja pa i roze boje koja je dovoljno misteriozna i kontradiktorna po sebi mogu da se dožive i razumeju najbolje kroz kontekst umetničkih dela. Stoga pink je boja koja se vezuje za delikatno, erotično, za snove, nerealno, artificijalno, preterano, luksuzno i pre svega lepo. Dakle korišćenje roze boje jeste značajno jer se radi o boji punoj kontradiktornosti i dvostrukih značenja, boji koja je istovremeno veoma bliska ljudima i njihovoj prirodi, ali koja se često i lako odbacuje kao frivolna.
Koristeći se ovom bojom umetnica postavlja pitanje šta znači biti čovek u biološkoj genezi, stvarajući delo koje je naizgled veoma atraktivno, ali ubrzo može da postane naporno i uznemirujuće za ljudska čula. Iza bazenog punog mutne vode roze boje krije se dubina, u ovom slučaju doslovna dubina roze bazena kom se dno ne vidi i koji se sastoji iz mešavine koja kao da vri ispred nas dok ga posmatramo i ne znamo kakav će biti ishod.
Vizuelno kako zbog intenzivne i naglašene roze boje u delu, radovi Rozenkranc podsećaju i na dela Karle Blek (Karla Black), škotske umetnice koja je takođe učestvovala na bjenalu, 2011. i 2017. godine. U delu Blek akcenat je na materijala i ona se takođe služi različitim sintetičkim supstancama i predmetima u svom delu poput celofana, šminke, mleka za telo, različitih prahova.
Na kraju, treba pomenuti i da je delo Pamele Rozenkranc izloženo u Beogradu prošle godine u okviru Oktobarskog salona. Umetnica je predstavila delo naslova TBD u jednoj od soba Muzeja grada Beograda koje je podrazumevalo prostor ispunjen materijalom nalik pesku po podu na koje je bačena zelena svetlost tako da veliku ulogu u delu opet igra boja i svetlo, te se i snažnije doživljava noću zbog jačine svetla i intenziteta zelene neonske boje na belom pesku.
Koliko god izgledalo zavodljivo, čak apstraktno, ili pomalo impresionistički zbog prelamanja svetla u ofarbanoj vodi, delo ima najviše veze sa našom, odnosno ljudskom i zemaljskom realnošću. Prema rečima Rozenkranz “nema bežanja od realnosti u umetnosti”. Naš proizvod napada naša čula i dovodi nas u dodir sa realnošću koju smo sami sebi napravili, time suočavajući nas sa našim odnosom prema prirodi, a time i sebi. Delo je prijatno na oko, a u stvari se u njemu krije mulj, smrad, pomešanost svega i svačega lošeg, što čak i ne možemo sasvim jasno da shvatimo i protumačimo, ono je upakovano tako, baš kao zavodljiv proizvod, da nas opčini i osvoji tako da poželimo da ga kupimo, ne obraćajući pažnju na posledice i samu suštini proizovoda, na primer na decu koja prave odeću velikih brendova, na životinje koje stradaju zbog industrije lepote, na otpad koji se stvara u svim vodama oko nas zbog različitih ljudskih potreba. Umetnica postavlja pitanje “kako se naš identitet formira kroz jedan svet veštački kreiranih materijala.”
Tekst priredila istoričarka umetnosti Dea Cvetković.
Leave A Reply