Vinsent van Gog se preselio u selo Over sur Oaz, tridesetak kilometara severozapadno od Pariza, 20. maja 1890. godine. Nakon što je otpušten iz bolnice u San Remiju želeo je da se nastani u blizini svog brata Tea koji je živeo u Parizu, a za Over se odlučio i zbog blizine Parizu, a i da bi bio pod nadzorom doktora Gašea. Osim što je bio lekar, Pol Gaše je bio i slikar, ali i veliki podržavalac impresionista, te je Teo smatrao da će Vinsentu prijati pomoć doktora koji je razumeo umetnički senzibilitet. Ipak, ispostavilo se drugačije – Vinsent je nakon deset nedelja boravka u Overu pucao sebi u stomak, da bi dva dana nakon toga preminuo na rukama svog brata Tea. Danas se u ovom mestu nalaze brojna obeležja koja evociraju poslednje nedelje života i rada Van Goga, tu su sahranjeni i on i njegov brat, a mi smo ovo mesto posetile u oktobru 2016. godine i u nastavku vam prenosimo sve što smo tamo videle i doživele.
Krčma Ravo (Auberge Ravoux), Van Gogova soba i Institut Van Gog
Po dolasku u Over sur Oaz Vinsent je iznajmio memljivu sobu u krčmi porodice Ravo, gde je i izdahnuo 29. jula 1890. godine. Danas se u toj sobi ne nalazi ništa, osim jedne stolice koja podseća na one sa Van Gogovih slika i jednog natpisa na zidu koji sublimira ispunjenje slikarevih nada i ambicije Instituta Van Gog osnovanog u okviru ovog objekta: „Jednoga dana ili nekog drugog verujem da ću pronaći način da imam sopstvenu izložbu u kafeu.“ Ovu rečenicu umetnik je napisao u pismu svom bratu Teu od 10. juna 1890. godine, boraveći upravo na ovom mestu. Ovde nećete videti ništa značajno, ali ćete proživeti svu teskobu koju čuva maleni prostor sa samo jednim prozorskim oknom na iskošenom plafonu, kroz koji je umetnik gledao u nebo. Van Gogova soba u potpunosti oživljava njegovu umetničku auru, čemu verovatno doprinosi i činjenica da je upravo on bio poslednji koji je boravio u njoj. „Samoubilačku sobu“ porodica Ravo nikada više nije iznajmila, a prisustvo Van Gogovog uznemirenog duha se nekako oseća.
U kompleksu iza kafane, smešten je Institut Van Gog koji je osnovao Dominik – Šarl Jansen 1987. godine, čiji je i predsednik, želeći da sačuva sećanje na velikog umetnika u Over sur Oazu. Uprkos tome što se ovde ne nalaze Van Gogove slike, činjenica da je umetnik baš u ovim prostorijama i na ovim ulicama proživeo svoje poslednje dane čini krčmu Ravo i sve u okviru nje nezaobilaznom stanicom na „hodočasničkom putu“ Van Gogovih obožavalaca. U obilasku Instituta imale smo priliku da boravimo u biblioteci koja čuva mnogobrojna naučna i književna dela posvećena Van Gogu na raznim svetskim jezicima, da probamo sider (napitak od jabuke sa malim postotkom alkohola) karakterističan za ovaj deo Francuske, ali i da se upoznamo sa gospodinom Jansenom koji je zaslužan ne samo za osnivanje Instituta, već i za brojne manifestacije i kulturne aktivnosti koji se organizuju ovde.
Celokupno iskustvo prostora gde je Van Gog proživeo svoje poslednje dane upotpunjeno je ručkom u krčmi Ravo, a tu je i slikar često obedovao. Posebnu pažnju nam je privuklo platno postavljeno preko stola sa natpisom „Auberge Ravoux“, koje bi moglo da prođe nezapaženo, da nije često služilo Van Gogu kao slikarsko platno. U nedostatku finansija, on je krpe iz kafane postavljao na ram i slikao na njima.
Muzej na otvorenom u Over sur Oazu
Povodom stote godišnjice od smrti Van Goga 1990. godine Fondacija Iv Sen Loren je u saradnji sa lokalnim vlastima Over sur Oaza centar sela preobratila u muzej na otvorenom. Ovo pitoreskno selo u dolini reke Oaz često su posećivali slikari poput Sezana, Koroa, Dobinjija čije su prizore prenosili na svoja platna. Ipak, ono što je nama bilo najzanimljivije u ovom obilasku jesu postavljene table sa reprodukcijama Van Gogovih slika na mestu gde su one nastale. Zaista je poseban osećaj kada posmatrate lokalnu crkvu ili gradsku kuću sa iste pozicije sa koje ih je Vinsent posmatrao, a označene su i bašte koje je slikao. Kuću doktora Gašea, gde je on često odlazio, takođe je moguće obići, a čitavo mesto je ispunjeno simpatičnim detaljima poput oznaka na ulicama u koje je ugraviran Van Gogov potpis „Vincent“. U Overu se nalazi i Muzej apsinta, pića sa ogromnim procentom alkohola koje je u poslednjim decenijama 19. veka doživelo nezapamćenu popularnost, naročito među umetnicima.
Najsnažniji utisak izazivao je na prvi pogled jedan potpuno neupečatljivi prizor čiji celokupni značaj ipak leži u tome da ga je Van Gog rekreirao u svojoj jednoj od svojih poslednjih slika „Žitno polje sa vranama“, kao i da je najverovatnije na tom istom mestu pucao u sebe. Rečenica koju je Vinsent uputio svome bratu o Overu sumira nepodnošljivu egzistenciju psihički labilne, neshvaćene i odbačene osobe: „Vrativiši se ovde, nastavio sam rad. Četkica gotovo da ispada iz mojih ruku… Nemam potreškoća u iskazivanju tuge i ekstremne samoće.“ Nedaleko od polja koje preneo na svoja platna nalazi se seosko groblje na kom je Vinsent sahranjen zajedno sa svojim bratom Teom. Osim što je tu stvorio istinska remek-dela i proživeo poslednje dane, u ovom malom mestu je ostao da zauvek počiva.
Za kraj o dve slike iz Overa
Crkva u Overu
Slika crkve u Overu nastala u junu 1890. danas je izložena u stalnoj postavci Muzeja Orsej. Ako pogledamo realan prizor te crkve Van Gogov pristup umetnosti nam postaje mnogo jasniji. Građevina je samo polazna tačka na osnovu koje on gradi sliku, crkva je ovde istovremeno u sopstvenoj senci, ali i jedini izvor svetlosti koji osvetljava površinu neba u pozadini. Upravo ovom slikom Van Gog je najavio sve ono što će uslediti u modernoj umetnosti s početka 20. veka: nepoštovanje perspektivnog prikaza, boja u službi ekspresije umetnikovog emocionalnog stanja i doživljaja sveta oko sebe. „… I opet gotovo je ista stvar kao studije starog tornja i groblja koje sam radio u Nanu, jedino je verovatno da su sada boje ekspresivnije i raskošnije.“ I sam se osvrnuo na to u pismu svojoj sestri Vilhemini u kom opisuje ovu sliku, prisećajući se ranijih radova slikanih u Holandiji.
Motiv koji je ovde značajan, a sreće se i na njegovim poslednjim slika jeste put koji se račva i započinje upravo od dna slike, dakle od posmatrača ili kreatora prikaza. Da li je na taj način Vincent podsvesno iskazao sopstveno kolebanje između puta života ili puta smrti nikada nećemo saznati.
Žitno polje sa vranama
Iako savremeni mitovi ističu da je „Žitno polje sa vranama“ poslednja Van Gogova slika, to nije istina. Tokom poslednje dve nedelje svog života on je oslikao brojna platna na kojima su prikazana polja oko Overa, a preplavljujuće emocije koje su ga obuzimale vidljive su i na drugim delima nastalim pre samoubistva. Manje poznata, ali podjednako snažna slika „Žitno polje pod olujnim oblacima“ odlučno nam saopštava Van Gogov genije. Skoro u samo dve boje kroz podužni prikaz, Vinsent prenosi dramu ljudskog života, unutrašnje borba i nemogućnost da obuzda sebe. Priroda je njegovo lično ogledalo kroz koje komunicira sa sobom samim, a putem svojih slika je komunicirao sa ostatkom sveta. Krajem jula, kada je slikao okolna polja pod žitom, svom bratu Teu uputio je pismo u kom se vidi njegovo nastojanje da pobedi samog sebe, on kaže: „Skoro da verujem da će ti ova platna reći ono što ti ja ne mogu reći rečima, a to je šta ja smatram zdravim i ohrabrujućim na selu.“
Bez obzira što „Žitno polje sa vranama“ nije zaista njegova poslednja slika, sve ono što se u njoj može iščitati naslućuje slikarev izvestan i neupitan kraj. Za razliku od polja pod olujnim nebom kojim dominira zelena boja, ovde je ogromna površina dodeljena žutoj iznad koje se uzdiže zlokobna plava, sa mestimičnim crnim mrljama. Ono što vizuelno spaja žuto polje žita i plavo nebu jesu vrane, gotovo u potpunosti pojednostavljene, koje kao lete ka posmatraču najavljujući skoru nesreću. Ipak, ono što je tumači ove slike čestu ističu kao najavu suicida jesu tri puta prikazana na slici koja ne vode nikuda. Zeleno-braon oslikane seoske staze ne završavaju se horizontom – ona središnja nestaje u sredini prikaza, dok dve bočne jednostavno dolaze do kraja platna. Njih tri započinju račvanje sa najniže središnje tačke slike i oživljavaju na platnu Van Gogovo bespuće.
Jedan ljudski život je bio zalog za kreiranje vanvremenske umetnosti koja sada privlači milione ljudi u muzejske prostore da makar samo bace pogled na nju. Šetajući Vinsentovim stazama, njegove slike su oživele, iznova dokazujući da „umetnost ne imitira život, već da život pokušava da bude nalik umetnosti.“
You might also like
Leave A Reply