Šta nam o Savi Šumanoviću otkrivaju njegove Šidijanke?

Kada čujemo ime Save Šumanovića, prvo na šta pomislimo jeste Šid, njegovi idilični i harmonični pejzaži koji oslikavaju magični svet našeg umetnika, lociran u sremskom gradiću, a istovremeno tako univerzalan. Iako je umro relativno mlad, sa 46 godina, Sava Šumanović je uspeo da razvije sopstveni način slikanja, često ga nazivajućii “zverskim” ili stilom “kako znam i umem”.

Nakon svog poslednjeg boravka u Parizu i nervnog oboljevanja, Sava Šumanović se vraća u Šid, gde će slikati do kraja svog života, odustavši od ambicije da ostane u toku svih aktuelnih dešavanja na pariskoj umetničkoj sceni. Međutim, to nikako ne znači da sva svoja iskustva iz francuske prestonice, i slike njenih ulica, kvartova i ljudi, nije preneo u svoja dela nastala u četvrtoj deceniji 20. veka. Pored čuvenih pejzaža, značajnu celinu u Savinom opusu predstavlja ciklus Šidijanki, jedna unikatna tematska i stilska celina koja nema svoj pandan ni u Šumanovićevom slikarstvu, ni u slikarstvu domaćih umetnika, ali ni u međunarodnom slikarstvu tog razdoblja.

Ko su te devojke sa Šumanovićevih slika, da li su realne ili imaginarne, da li ih predstavlja u realnim situacijama ili je u pitanju neki idealizovani svet? Ovu zasebnu celinu čini 46 slika, tempera i crteža, koje su nastale u periodu između 1934. i 1940. godine. U pitanju su platna neouobičajeno velikih dimenzija sa prizorima po tri, pet ili sedam stojećih, sedećih i ležećih žesnkih aktova, gotovo u prirodnoj veličini, smeštenih u pejzažu na obali reke.  Kada se zagledamo u te mirne, nepomične, gotovo poput statue ženske figure nadolaze mnoga pitanja, jedno od prvih je svakako da li je u pitanju jedan isti lik plavokose devojke, ili jednostavno liče jedna na drugu. Odgovor na ovo pitanje nam daje sam umetnik u predgovoru kataloga izložbe u Beogradu održane 1939. godine:

“Mislim da vam neče dojaditiit taj ciklus Šidijanki, kupačica koje stvarno i ne postoje u Šidu (jer u potoku se kupaju samo deca i kadgod koja devojka skrivena džbunjem). Mučila me je odavno želja da načinim za sebe samoga takav ciklus gde se iste figure ponavljaju, jer sam video da su slikari često baš time dobijali jedinstvo stila (Renoar, Mares), a pored toga taj plavi model koji mi je u Šidu pozirao (bolje nego modeli koje sam imao u Parizu) bio je jedini koji sam imao za tih 10 godina.”

Ovaj citat nam govori da se su Šidijanke zamišljene i realizovane kao jedna unapred planirana slikarska tema, čija je svrha bilo kreiranje tog jedinstvenog stila. Iako je svoj stil nazivao “kako znam i umem”, njegove karakteristike su ukorenjene u Savinom obrazovanju po starim majstorima, u analitičkom kubizmu i Matisovom slikarstvu. Nepomične ženske atkove na visokim potpeticama od pozadine odvaja izrazito jarka, tvrda, crna kontura, koja doprinosi utisku izolovanosti u odnosu na predeo u kojem stoje. Na artifcijelno i umetničko, kao bitne atribute “jedinstvenog stila” upućuje i naziv dela. Sitnom finesom kao što je promena slova, pa umesto Šiđanke (žene iz Šida) Šumanović ih naziva Šidijanke, imaginarne idelane žene prikazane ispred kulisa univerzalne prirode. Međutim, ova dela se ne mogu tumačiti samo formalno i stilski.

Formalne odlike jednog dela su ono što nam privlači pogled, i zove nas da posmatramo sliku, međutim ono što je skriveno iza nanesenih boja na platnu je ono što nas intrigira i tera na razmišljanje: strast, emocija, žudnja.. Kada su u pitanju Šidijanke, istoričari umetnosti smatraju da njihova privlačnost jeste upravo u predstavi “Vraćanja izgubljenom raju”. Šumanović u fikciji, razotkriva svoju strast i čežnju ka postignućem nemogućeg u stvarnom životu. Ovaj ciklus definitivno pokazuje Šumanovićevo slikrasko znanje i umeće neokrnjeno bolešću i depresijom, ali isto tako ističe i njegove najintimnije želje koje nije mogao da realizuje u stvarnosti. Upravo tu vezu Savinog života i njegove umetnosti je možda najbolje opisao Dimitrije Bašćević Mangelos:

“Život i umetnost bili su za njega identični. Identifikacija je izvršena tako da je sav smisao i sad sadržaj života zamenjen umetnošću. Život je imao smisla samo ako je bio ispunjen umetnošću.”