Magičan svet Antonija Gaudija

Pojedine stvari koje imamo prilike da iskusimo u životu, svesni toga ili ne u tom trenutku, utiču na formiranje našeg mišljenja, ukusa, ličnosti i na kraju načina na koji doživljavamo svet oko sebe. Jedna od njih su zasigurno putovanja. Svaki kraći ili duži boravak u inostranstvu nas promeni. Kući se vratimo sa utiscima o novoj kulturi, gradu, ljudima, kuhinji, ali i saznanjima šta je to što volimo kod grada ili mesta u kojem živimo i šta bismo promenili.

Kada smo Jovana i ja pre nešto više od mesec dana davale svoj prvi intervju, jedno od pitanja je bilo vezano za našu odluku da upišemo istoriju umetnosti. Tada sam se prvi put osvrnula na tu moju odluku i kako je zapravo došlo do nje, jer mi je do tada uvek bila prirodna i logična. Vraćajući film unazad došla sam do jednog od ključnih trenutaka koji je uticao na moja kasnija interesovanja – prvo daleko putovanje sa porodicom, 2006. godina, destinacija Barselona.

Iskreno, prošlo je tačno 13 godina otad i tek sam završila 7. razred osnovne škole, ne mogu da se prisetim celog putovanja u potpunosti, ali pamtim osećaj koji sam tada imala kao i trenutaka koji su ostavili veliki utisak na mene: dolazak na trg Svetog Marka u Veneciji, dan proveden u kući Salvadora Dalija, poseta fudbalskom stadionu Camp Nou (tih godina sam bila veliki fan) i možda najlepši, odlazak u Park Guelj Antonija Gaudija. Sagrada Familia jeste Gaudijevo životno delo, kuća Mila i Batlo su nezaobilazne lokacije kada je u pitanju odlazak u Barselonu, ali su meni ostali u maglovitom sećanju. Ono čega se jasno i danas jasno sećam jeste ulazak, u meni tada, magičan svet slavnog arhitekte koji je projektovao sa namerom da ljudi žive u njemu i pobegnu od zagađenog vazduha. Zato smo odlučile da ovu nedelju posvetimo Barseloni Antonija Gaudija a ovaj post njegovoj ideji o povratku ljudi u prirodu i njihovom životu u njoj.

Prekrasan pogled na Barselonu i Mediteransko more koji ima Parku Guelj i svakako neuobičajen teren na kojem se nalazi, kao i udaljenost od fabrika i industrijske zone grada su uticale na odluku grofa Euzebija Guelja da kupi imanje u kom bi živele dobrostojeće porodice. Plan za 60 poseda, sa kompleksnom mrežom puteva, vijaduktima i  veličanstvenim stepenicama izradio je Antonio Gaudi. Sve je bilo definisano do poslednjeg detalja, kuće su morale biti projektovane tako da ne zaklanjaju pogled susednim kućama na more ili da zaklanjaju sunce. Zamisao vlasnika i arhitekte bila je da se u Barseloni rekreiraju čuveni britanski rezidencijini parkovi. Osim pažljivo planiranih položaja kuća, Gaudi je vodio računa i o biljkama koje su rasle u parku, poput drveća masline. Stoga je birao isključivo mediteranske rastinje koje ne bi ugrozile postojeće i koje nisu zahtevale puno vode, s obzirom na temperature u gradu.

Radovi su započeti 1900. godine i već 1903. su u novinama objavljeni opisi prvih završenih celina: dva paviljona na ulazu, glavno stepenište, spoljašnja ograda, vijadukti kao i deo velikog šetališta. Sačuvana štampa svedoči i da su se prvi događaji na trgu održavali 1907. godine, dok je čuvena klupa od mozaika koja obavija trg bila završena 1914. godine. Prvi stanovnici parka su bili Euzebio Guelj i Antonio Gaudi, međutim to nije bilo dovoljno da privuče kupce. Nedostatak odgovarajućeg transporta, kao i krajnje ekskluzivni karakter cele ideje pokazali su se veoma odbojnim, što je dovelo do obustave radova 1914. godine. Tako je još za života njegovih tvoraca Park Guelj postao privatni park u kome su se odigravali javni događaji. Nakon Euzebijeve smrti njegova porodica ustupa posed gradu Barseloni, kada postaje javna površina.

Iako originalna zamisao nije ispunjena i u velikoj meri ostala nedovršena, a samim tim i nerazjašnjena do kraja, ono što je Gaudi uradio na ovom projektu je dovoljno da privuče ljude iz celog sveta ali i stanovnike glavnog grada Katalonije da dane provode baš u ovom parku. Klupa izrađena od pločica koje je pronalazio u gradu, veliko stepenište sa fontanom i skulpturom zmaja (kako je nazivaju), dva objekta na ulazu koja podsećaju na kućice iz bajke o Ivici i Marici retko koga ostavljaju ravnodušnim. Iako se tokom studija nismo bavili likom i delom ovog arhitekte i iako ga mnoge naše kolege iz generacije smatraju mainstreamom i ne toliko posebnim, verujem da to nije zaslužio. Autentičnost njegovih objekata i njihova dopadljivost su i više nego dovoljni da privuku ljude u prestonicu Katalonije, kao i da slavnom arhitekti odamo priznanje i “skinemo kapu”.

Moje putovanje u Barselonu sada već davne 2006. godine sigurno nije bio trenutak kada sam ja odlučila da ću studirati istoriju umetnosti, ali jeste bio trenutak kada sam otkrila svoja interesovanja za arhitekturu i umetnost uopšte kao način izražavanja svojih ličnih ideja i stavova što je Gaudi maestralno radio. Ovim završavam kratak osvrt na moj boravak u Barseloni i Gaudijevo utočište od velikog gradilišta koje je Barselona postala u krajem 19. veka. Ove nedelje na našem instagram profilu vas očekuju priče o drugim njegovim građevinama.

Do sledećeg teksta….