Devojčica sa tri imena: o sudbini jednog deteta koje je spasila Dijana Budisavljević

U bilo kojoj priči o kompleksu koncentracionog logora „Jasenovac“ gotovo je nedopustivo citirati onu staru „u svakom zlu – neko dobro“, ali kada je reč o Zagorki Levak, za nju je to ipak tačno. Dijana Budisavljević je izbavila iz Jasenovca kada je bila beba, a na zagrebačkoj železničkoj stanici je dočekala Ljubica Becić, stavila pod svoj kaput i ponela je kući svom suprugu Vladimiru Beciću, čuvenom slikaru, i svojoj, tada već odrasloj deci.

Vera Becić Velebit, Vladimirova i Ljubičina kćer, sada bezmalo stogodišnja baka u svom intervjuu za Slobodnu Evropu govorila je kako je iz njene perspektive izgledao Drugi svetski rat i sve pošasti koje su harale tih godina. Ni ne sluteći, njoj je rat doneo sestru i to mlađu od nje dvadeset godina! Jednoga dana gospođa Budisavljević, kako je ona oslovljava, telefonirala je njenoj majci, pitavši je da li želi da joj pomogne u spasavanju srpske dece. Ljubica je naravno pristala, a Dijana u svom dnevniku beleži: „Krug mojih suradnika se u međuvremenu proširio, pomaže mi gospođa Becić, sa kćerima Mirom i Verom.“

Kada je prvi transport dece iz Jasenovca stigao u Zagrebu, Ljuba Becić je, na Dijanin poziv, požurila da pritekne u pomoć. Vera ovako to opisuje: „Majka se spremila, obukla kišni mantil, crveni križ stavila na rukav i otišla na kolodvor gde je bio sabirni centar.“ U Dijaninom dnevniku ispod podnaslova „Dolazak prvog transporta“ i datuma „11. srpnja (jula) 1942.“ stoji zabeleška:

„Konačno smo oko 9 sati stigli na Glavni kolodvor. Sva su moja djeca još živa, ali dok smo stigli do Stanice za raskuživanje troje mi ih je umrlo. Među njima jedan veći, lijepi dečačić. I u dva druga vagona je bilo mrtvih; strašna optužba na Hitlera, koji je oduzeo majke; protiv ustaša koji žele uništiti djecu jednog naroda.“

Priča dalje teče ovako, Vera pripoveda o beznađu u kom su deca zatečena, neka nisu mogla dočekati novi dan ako ne budu odmah smešteni na sigurno. Njena mama Ljuba je  uzela jednu bebu koja je pružila ruke ka njoj, stavila je pod kaput i više je nije puštala. To je bila Seka.

Od Gospave Orić do Zagorke Becić

Seki je prvo pravo ime bilo Gospava, poticala je iz sela Paoča kod Osijeka, iz porodice Orić. Njena majka je bila poslata na rad u Nemačku, a otac je ostao u Jasenovcu. Za prvo vreme Sekinog boravka kod Becića, nadali su se da će se neko od njenih roditelja pojaviti, da će neko doći po nju. Međutim, niko nije dolazio, kasnije se saznalo da joj je otac stradao u Jasenovcu na pravoslavni Božić, a da joj je majka ubijena u Staroj Gradišci. Kada su Becići saznali da je Seka ostala siroče i da nema mogućnosti da je bilo ko uzme, kako prenosi Vera, njena mama je rekla: „Mi ćemo je posvojiti i ona će imati ista prava kao i vas dvije.“, misleći na Veru i Miru.  Saznavši da se Sekina mama zvala Zagorka, Ljuba Becić je odlučila da Gospavu nazove po njenoj biološkoj majci. I tako je ona postala Zagorka Seka Becić.    

 U istom intervjuu za Slobodnu Evropu govorila je i Seka, sećajući se svog detinjstva sa radošću. Pokazala je jednu od njoj najdražih fotografija sa roditeljima u igri, na čijoj je poleđini slikar Vladimir Becić zapisao: „Mala Seka raste, a Ljuba i ja postasmo pod starost tata i mama.“ Anegdota je previše, ne moramo ih ni sve preneti da bi bilo jasno da je Seka bila voljeno dete. Njena sestra Vera, kada se 1946. udala za Vladimira Velebita, partizanskog generala, a kasnije političara i važnog Titovog diplomatu, htela je povesti sa sobom u Beogradu. Ipak, Ljuba i Vladmir Becić, na pragu starosti, to nisu dopustili rekavši: „Ne, ona će ostati kod nas, mi nju volimo.“

U ranim dvadesetim Seka se zaposlila na Radiju Zagreb, kasnije Hrvatski radio, gde će provesti svoj čitav radni vek kao spikerka. Tamo je upoznala Vladimira Levaka sa kojim će venčati i dobiti potomstvo. Danas živi u Zagrebu, penzionerske dane provodi u miru, okružena porodicom. Priča o devojčici sa tri imena je „istinita priča o najboljim ljudima u najgorim vremenima“, kako stoji u podnaslovu filma „Dnevnik Diane Budisavljević“. Žene poput Diane Budisavljević, Ljube Becić, i svih ostalih koje se spominju u ovoj priči, su podsetnik da je Dobro najveštije oružje protiv Zla i da život ipak može da pobedi smrt. 

Za nastanak ovog teksta posebnu zahvalnost dugujemo profesoru Zvonku Makoviću.

Izvor: https://www.slobodnaevropa.org/a/vera-velebit-jasenovac-logori-spasavanje-djece-diana-budisavljevic/29291707.html