Mikelanđelo: i nindža kornjača i renesansni genije

Ukoliko pitate bilo koje dete ko su Leonardo, Mikelanđelo, Donatelo i Rafaelo, velika je verovatnoća da će vam svi dati isti odgovor: „Pa nindža kornjače… Kako glupo pitanje!“ Nindža kornjače su ostvarenje pop kulture, naročito popularno krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina, uz koje su odrastali svi milenijalci. Strip i serija prate avanture četiri crtana junaka – kornjače nazvane po renesansnim umetnicima: Leonardu da Vinčiju, Mikelanđelu Buonarotiju, Donatelu, i Rafaelu Santiju. Rezultati mnogih anketa ukazuju na to da se ova imena, nekad i češće, povezjuju sa junacima iz stripa i serije nego sa velikanima italijanske renesanse, što je naročito bio slučaj sa Donatelom. U stripu se nalazi informacija da je njihov učitelj Splinter inspiraciju za imena pronašao u staroj kopiji knjige o renesansnoj umetnosti, što potencijalno opisuje način na koji su se i autori stripa  – Kevin Istman (Kevin Eastman) i Piter Laird (Peter Laird) odlučili da ih baš ovako nazovu.

U jednom intervjuu Laird navodi da su želeli kornjačama da daju japanska imena, s obzirom da su u pitanju nindže, ali im se ništa nije dovoljno dobro uklapalo. Kako su obojica ljubitelji istorije umetnosti, odlučili su se da odu u drugu krajnost i da svojim junacima daju imena po umetnicima sa čija su dela poznavali. Jedna zanimljivost je da je Donatelo trebalo da se zove Bernini, po čuvenom arhitekti i skulptoru, međutim zvučnost ovog imena se nije uklapala sa ostalim. Sa konkretnom namerom ili ne, Istman i Laird su nam usadili imena Leonarda, Mikelanđela, Dontela i Rafaela u svest još u detinjstvu, i tako omogućili da nam ovi, možda nedostižni umetnički geniji, budu bliski, ili barem odnekud poznati.             

Opet jedna priča bliska milenijalcima, ali i starijima. I kako svugde taj Mikelanđelo?! Početkom dvehiljaditih, kada su mobilni telefoni polako ali sigurno postajali deo svakodnevnice, veliki broj ljudi je svesno ili nesvesno bio izložen jednom od Mikelanđelovih najuspelijih ostvarenja. Svi se sećamo reklame za mobilni telefon nokija (nokia), kao i animacije koja se pojavljuje na ekranu prilikom uključivanja ovog telefona: dve ruke koje se skoro dodiruju na beloj pozadini, iznad kojih je natpis Nokia Connecting people. Te dve ruke na logou nokije zapravo su s početka 16. veka i deo su poznate religijske slike Stvaranje Adama iz ciklusa o stvaranju sveta, delo Mikelanđela Buonarotija. Ova slika pripada celini oslikanoj na svodu Sikstinske kapele u Vatikanu, koja se smatra jednom od najvećih umetničkih ostvarenja čovečanstva. Osim što je izvor bezgraničnog estetskog užitka, Mikelanđelove freske su prepune simbolike i skrivenih značenja, kojih su zasigurno bili svesti i kreatori nokije.

Mikelanđelo, detalj kompozicije “Stvaranje Adama” (1508-1512.), Sikstinska kapela.

Spomenuti primer evocira trenutak iz triologije o stvaranju čoveka kada Bog udahnjuje dušu Adamu. U prenesenom značenju, Nokia bi trebalo da asocira na nešto posebno,  što je u rangu sa Mikelanđelovim umom, ali i česticom koja čoveka razdvaja od životinje. Ovim se na suptilan način sugeriše korisnicima da bilo ko ko kupi ovaj uređaj – može biti u kontaktu sa božanskim i simultano svrstan u kategoriju izvanrednog. Dobro, možda malo prenaglašavamo, ali oni koji se bave marketingom sanjaju o ovome kao krajnjem ishodu.  

Bezbroj je primera upotrebe Miklanđelovih dela iz Sikstinske kapele u popularnoj kulturi, u filmovima, reklamama, spotovima, pa čak i na odeći. Ove godine je čuveni događaj Met Gala bio određen temom Rajska tela: moda i katolička imaginacija. Pevačica Arijana Grande (Ariana Grande) se na crvenom tepihu pojavila u haljini sa potpisom poznate dizajnerke Vere Vang (Vera Wang). U pitanju je toaleta sa reprodukovanim isečcima Mikelanđelovog Strašnog suda iz Sikstinske kapele.

Mikelanđelo, “Strašni sud” (1536-1541.), Sikstinska kapela.

Ariana Grande na večeri Met Gala u haljini sa motivima Mikelanđelovog “Strašnog suda”, Njujork 2018.

Sada dolazimo do ključnih pitanja: šta je to što Mikelanđela čini jednim o najvećih umetnika svih vremena, zašto su njegova dela toliko popularna, u čemu se ogleda njihov značaj?! Zbog čega mu se dive i Gete, i autori Nindža kornjača, i  kreatori Nokije, i Vera Vang, i skoro svaki rimski ili firentinski turista?

Gete je rekao: Ko nije video Sikstinsku kapelu ne može ni da stekne pojam o tome šta je jedan čovek sposoban da postigne.

Odgovor je jednostavan: Mikelanđelov genije. A šta sve to podrazumeva, Slike i prilike će pokušati da vam nagoveste pričom o svodu Sikstinske kapele.

Sikstinska kapela nosi ime po papi Sikstu IV, koji je naručio njenu izgradnju u periodu 1477-1480. godine. Kapela se nalazi u Apostolskoj palati – papskoj rezidenciji u Vatikanu. Kroz istoriju, kapela je bila mesto raznovrsnih obrednih radnji, a danas se tamo održava Papska konklava, proces odabira novog pape od strane Kolegijuma kardinala. Papa Sikst IV je 1481-82. godine naložio da se izradi ciklus fresaka na bočnim zidovima kapele koji će sublimirati hrišćansku istoriju sveta, datu kroz prikaze života glavnih junaka iz Starog i Novog zaveta –  Mojsija i Isusa Hrista. Freske su izradili neki od najpoznatijih umetnika visoke renesanse: Botičeli (Boticelli), Grilandajo (Girlandaio) i Peruđino (Perugino). Na svodu kapele je u to vreme bilo oslikano zvezdano nebo, a Mikelanđelo na samom početku 16. veka po prvi put predstavlja nešto drugo na plafonu sakralnog objekta.

Mikelanđelo dolazi u Rim na poziv pape Julija II 1508. godine, da izradi freske na svodu Sikstinske kapele, koje će biti komplementarne kompozicijama na zidovima, i tako upotpuniti hrišćansku istoriju čovečanstva, shvatanu kroz tri perioda: Ante Legem (od stvaranje sveta do davanja zakona Mojsiju), Sub Legem (od davanja zakona do dolaska Hrista) i Sub Gratia (od dolaska Hrista na zemlju). Poslednji period se odnosi na kraj sveta – Strašni sud koji je i poslednji naslikan, takođe od strane Mikelanđela.

Sikstinska kapela, Vatikan.

Mikelanđelove freske na svodu predstavljaju deo Ante legem. Oko panela se smenjuju figure starozavetnih proroka i sibila – antičkih proročica u čijim su predviđanjima hrišćani nalazili dokaze o Hristovom dolasku, dok su u lunetama prozora predstavljeni  Hristovi preci. Zasebni odeljci svoda nam pričaju priču o 9 istorija sveta, grupisani su u tri celine: Trilogija stvaranja sveta: Odvajanje svetla od tame, Stvaranje Sunca i Planeta, Odvajanje zemlje od vode. Trilogija stvaranja Adama: Stvaranje Adame, Stvaranje Eve, Prvi greh i izgon iz raja.  Trilogija o Noju: Nojeva žrtva, Potop, Nojevo pijanstvo.

Ovakvo čitanje svoda i tumačenje scena je hronološko i odnosi se na događaje opisane u Starom zavetu, odnosno Prvoj knjizi Mojsijevoj – Knjizi postanja. Međutim, osim hrišćanskog utemeljenja na kom počivaju, duboko su prožete filozofskom mišlju koja je Mikelanđela i načinila genijem kakvim ga poznajemo. U pitanju je dominantna mislilačka struja u ondašnjoj Firenci – neoplatonizam.

Neoplatonizam u Firenci nastaje kao rehabilitacija Platonove filozofije, zahvaljujući dostupnim grčkim manuskriptima u prvoj polovini 15. veka. Ove spise su u Firencu doneli vizantijski učenjaci i teolozi, nekoliko godina pre pada Carigrada. Kozimo Mediči je uočio značaj ovih rukopisa i dao je da se prevedu sa starogrčkog na latinski. Po uzoru na Platonovu, u to vreme nastaje i Akademija u Firenci, koju je osnovao Kozimo Mediči, a nastavio njegov unuk Lorenco Veličanstveni. On je i primio mladog Mikelanđela, koji je obrazovan zajedno sa Lorencovim sinovima. Upravo je dvor Medičija bio mesto gde se ovaj vrsni umetnik upoznao sa idejom neoplatonizma, koja će oblikovati njegova dela.

Po neoplatoničarima Bog se istovremeno nalazi u univerzumu, ali je i svet koji je stvoren od strane Boga sadržan u njemu samom. Univerzum prema tome sadrži četiri hijerarhijska stepena: mens (kosmički um), anima (kosmička duša), natura (priroda), materia (materija). Po Platonu duša je zarobljena u ljudskom telu (natura i materia) i teži da se vrati  Bogu, odnosno kosmosu – sferama kojima je nekada pripadala.

Imajući u vidu neoplatonizam, freske na svodu Sikstinske kapele mogu se tumačiti obrnuto hronološkom redosledu datom u Bibliji. Tragedija ljudske duše i njen pad na zemlju, u okove tela, oličena je u Trilogiji o Noju. Nojevo pijanstvo, na primer, predstavlja neoplatonističku metaforu za porobljenost ljudske duše.   

Mikelanđelo, “Stvaranje Adama” (1508-1512.), Sikstinska kapela.

Posebno je zanimljiva Triologija o Stvaranju čoveka, kojom je prikazano prisustvo božije esencije u ljudskom obliku. Kada je slikao Stvaranje Adama, Mikelanđelo je težio da predstavi ono što bi u stvarnom životu bilo lepo telo, iako ga je načinio idealnijim od stvarnog. Mikelanđelo, zadojen neoplatonizmom, smatrao je da umetnik do ideje o lepoti, koja je savršenija od prirode dolazi pomoću sopstvenog uma, koji je u kontaktu sa Bogom. On je lepotu video kao odraz božanskog u materijalnom svetu, a ljudska figura (naročito muška) je ta u kojoj je ideja o lepoti najjasnije izražena. Ovo može biti razlog za onoliki broj studija muškog akta koje su ostale za njim.

U skladu sa Mikelanđelovim intelektualnim preokupacijama, crtež (it. disegno), shvatan je kao zaokruženi kreativni tok, potkrepljen mišlju da je sam crtež znak od Boga (it. segno di Dio), koji dolazi iz viših sfera – sveta ideja.

Mikelanđelo, “Sveti Matej” (1506), Firenca.

O objedinjenosti umetničkog, filozofskog i naučnog procesa u njegovom stvaralaštvu izvanredno svedoči prikaz Boga na sceni Stvaranje Adama. Bog je dat u formi koja evocira presek ljudskog mozga. Smeštajući Stvoritelja u moždanu strukturu, Mikelanđelo nagoveštava nova humanstička stanovišta renesanse da je Bog deo ljudskog shvatanja i da obitava u pojedincu. Umetnički i naučni procesi su objedinjeni. Beskajno studiranje ljudske anatomije omogućilo mu je da, s jedne strane izuči organsku strukturu mozga, a sa druge da ga putem crteža – znaka od Boga, prenese na papir, a onda i na svod Sikstinske kapele.

Odnos kosmičke duše i čoveka sadržan je i u drugim njegovim delima. Svi Mikelanđelovi mislilački procesi sublimirani u su nedovršenoj skulpturi koju je ostavio u Firenci, nakon što ga je papa pozvao u Rim 1508. Reč je o figuri sv. Mateja jevanđeliste i apostola koja izranja iz kamenog bloka. Na ovom primeru se najbolje razume Mikelanđelova ideja o dvostrukom rođenju skulpture: prvo rađanje je ideja koja se javlja u umetnikovom umu, ali je ona zarobljena u kamenu, a  drugo je kada je umetnik oslobađa – rađa iz kamena, čin ulivanja dušu (anima) u kamenu materiju (materia).

I najzad, umetnost nikada ne može biti do kraja objašnjenja, a naročito ne Mikelanđelova. Ipak se nadamo da posle svega iznetog njegova posebnost postaje malo jasnija. Mikelanđelove misli i unutrašnje borbe prenete su u njegova dela, putem savršenog umetničkog poteza. Divljenje vizuelnim ostvarenjima koja je načinio nikada nije bilo upitno, a sada vam pružamo mogućnost da se divite i njegovom blistavom umu. Drugi veliki stvaraoci su takođe bili fascinirani njime. Sigurne smo da ta fascinacija neće presušiti, stoga se pitamo, šta je sledeća tvorevina koja će sadržati mikelanđelovsku iskru?