Bezbroj je asocijacija vezanih za Endija Vorhola (Andy Warhol): bilo da su to multiplikovani portreti slavnih ličnosti i političkih vođa iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, ili su pak ambalaže koka-kole, supa u konzervi, praška za veš, ili umetnik specifičnog izgleda i srebrne kose – čovek koji je proslavio pop-art, i učinio ga jednim od najpoznatijih modernističkih pokreta 20. veka. U ovom postu Slike i prilike žele sa vama da podele priču o njegovom nastanku, najznačajnijim predstavnicima, ali i o deceniji koja je oblikovala pop-art, a posredno i svet kakav danas poznajemo.
Najočiglednija karakteristika ovog pokreta jeste aproprijacija svakodnevnih predmeta i njihovo inkorporiranje u umetnička dela. Ovaj postupak nije bio karakterističan samo za pop generaciju umetnika. Slavni primer transponovanja uobičajenog objekta u visoku umetnost jeste Pisoar Marsela Dišana (Marcel Duchamp). Njegovim ostvarenjima su bili inspirisani mnogi umetnici, naročito oni koji su pripadali posleratnim generacijama. Među njima je bio Džasper Džouns (Jasper Jones). Njegovo delo Bronzana skulptura predstavlja krucijalnu prekretnicu u modernoj umetnosti, pre svega Sjedinjenih američkih država i Zapadne Evrope, koje je utrlo put uspeha pop-art pokreta. Džasperovo delo predstavlja dve limenke piva, izlivene u bronzi, u svojoj realnoj veličini. Nešto što je prolazno, bezvredno i potrošno, sada je preoblikovano u umetnički predmet koji ima trajnost, vrednost i smisao.
Džasper Džouns: “Bronzana skulptura”
Iako se pop-art pre svega vezuje za SAD, i umetnike koji su bili situirani tamo, njegov nastanak je smešten na teritoriju Velike Britanije. Sam termin je prvi put iskoristio engleski kritičar Lorens Alovej (Lawrence Alloway) 1958. godine, opisujući umetnost koja preuzima simbole svakodnevnice, i koristi ih kao glavni motiv svojih dela. S tim na umu, prvim zvaničnim delom pop-arta smatra se kolaž Ričarda Hamiltona (Richard Hamilton) Šta je to što čini današnje domove tako različitim, tako privlačnim?. Pin-ap devojka i mišićavi mladić prikazani su kao moderni Adam i Eva u potrošačkom raju – njihovom stanu opremljenom proizvodima masovne potrošačke kulture: televizor, magnetofon, uvećana stranica stripa, amblem motornih vozila Ford. Hamiltonovo delo nastalo krajem šeste decenije 20. veka, savršeno oslikava savremeni život stanovnika zapadne Evrope i SAD-a.
Ričard Hamilton: “Šta čini današnje domove tako raličitim, tako privlačnim?”
Sa krajem pedesetih godina 20. veka poklapa se završetak rekonstrukcija sveta nakon Drugog svetskog rata, što je dovelo dalje do stvaranja uslova za veliki ekonomski rast. Nova socio-ekonomska slika uzrokovala je promenu sistema vrednosti, kao reakcija na more novih proizvoda i pojavu masovnih medija. Dolazi do ekspanzije srednje klase u Zapadnoj Evropi i Sjedinjenim američkim državama, i već početkom šezdesetih godina, veliki broj pripadnika radničke klase imao je priliku da sebi da priušti radio, televizor, frižider, automobil..itd. Sa porastom kupovne moći ljudi, došlo je i do razvitka potrošačke kulture, a posledično i do razvitka advertajzinga. Stoga dolazi do porasta upotrebe nebrojenih bilborda, reklama, spotova, televizije, filmova, masovnih medija i popularne muzike. Možda nam je jednu od najpribližnijih slika šezdesetih godina, kao novog doba, pružila američka serija Ljudi sa Menhetna Mad Men). Ova drama obuhvata sve one sociološke fenomene koji su obeležili, pre svega, američko društvo šezdesetih: cigarete, alkohol, oslobođenu seksualnost, feminizam, preljube, homofobiju, antisemitizam i rasizam. Niz fenomena nastalih u ovom periodu su duboko odredili naš način života danas. Ličnosti poput Jurija Gagarina – prvog čoveka u svemiru, i događaji kao što su podizanje Berlinskog zida, ubistvo američkog predsednika Džona Kenedija, do iskrcavanja prvih ljudi na mesec, ilustrovani su kroz živote glavnih likova i njihovu interakciju.
“Advertajzing je baziran na jednoj stvari: sreći. Znate li šta je sreća? Sreća je miris novog automobila. Sreća je sloboda od straha. Sreća je bilbord pored puta koji te uverava da je sve što radiš dobro. Da si ti dobro.”
Ova replika glavnog protagoniste serije, Donalda Drejpera (Donald Draper), savršeno opisuje preovladavajuću misao jednog perioda, koja je snažno uticala na novu generaciju umetnika – pop generaciju. Mlađi umetnici su prihvatili slike plasirane od strane medija, za razliku od apstraktnih ekspresionista (Poloka i družine), koji su svoju umetnost posmatrali kao vanvremensku, univerzalnu, iznad ljudske spoznaje i i iskustva. Nasuprot njma, pop-artisti su teme pronalazili u svom neposrednom okruženju i popularnoj kulturi, inkorprorirajući ih u svoju umetnost u jednom hladnom, depersonalziovanom, gotovo fabričkom maniru.
Endi Vorhol: “Kembel supe”
“Pop-art umetnci su pravili slike koje bi svako, ko šeta Brodvejem, mogao prepoznati u deliću sekunde – stripove, stolove za piknik, muške pantalone, slavne ličnosti, zavese za kupatilo, frižidere, flaše za koka-kolu – savremene stvari, koje apstraktni ekspresionisti tako uporno nisu želeli da primete” – Endi Vorhol.
Konzumeristička umetnost, u potpunosti negirajući tradicionalne vrednosti, vrlo je brzo dobila na popularnosti. Veliku zaslugu u tome imali su umetnici pout Vorhola i Roja Lihtenštajna (Roy Lichtenstein). Vorhol se zanimao za teme preuzete sa reklama i komrecijalnih proizvoda, među kojima su najpoznatiji flaše koka-kole, ambalaže supa, itd. Slika konzerve Kembel supe postala je njegov zaštitni znak. Na izložbi organizovanoj 1962. godine, izložio je 32 slike konzervi – broj je bio određen različitim ukusima koji su tada postojali, poređane na beloj polici, kako su namirnice inače izložene u prodavnicama.
Od potrošačkih proizvoda Vorhol se ubrzo okrenuo ispitivanju savremenih američkih nacionalnih heroja i glamuroznih filmskih zvezda – Merilin Monro (Marylin Monroe), Elizabet Tejlor (Elizabeth Taylor) i Elvis Prisli (Elvis Presley). Televizija je omogućila da obični ljudi gledaju svoje omiljene glumce, muzičare, sportiste u komforu svoga doma. Razne emisije kao i časopisi su ljudima dozvolili da provire u njihove privatne živote i dobiju delić slike o njima kao običnim ljudima. Vorhol je prve radove ove vrste zasnovao na slikama preuzetim iz medija, a kasnije je sam fotografisao svoje modele. Koristio se sitoštampom, čime je uspevao da u velikoj meri izbriše autorski potpis.
Endi Vorhol: “Džeki”
Aproprijacija slika iz dnevnih novina, stripova i reklama, najpre se vezuje za lik i delo Roja Lihtenštajna. On je ove reprodukcije verno uveličavao na svojim slikama, koristeći se ograničenom paletom boja koja se koristila u komercijalnoj štampi, i preciznim crtežom. Tako je stvarao slike koje dokumentuju i blago parodiraju poznate predstave moderne Amerike. Lihtenštajn se često okretao i umetnosti prošlih vremena, i radio slobodne adaptacije reprodukcije slika Pikasa, Van Goga, Matisa, itd.
Roj Lihtenštajn: “Uplakana devojka”
Dela Lihtenštajna, Vorhola, Veselmana, Hoknija, su verni prikazi svakodnevnih i običnih prizora industrijske Amerike. Slike nisu imale ni propagadnu ni kritičku notu. Oni su jednostavno prikazivali svet u kojem žive, urbane pejzaže i simbole njihovog vremena. Fenomeni jedne decenije postali su umetnički objekti. Fenomeni koji definišu i današnji svet i naše vreme: modernizacija i globalizacija. Iako su se ondašnja umetnička “elita” i likovni kritičari gnušali pop-arta, smatrajući ga banalnim, površnim, prolaznim, njegovi postulati su opstali do danas.
Madonna, fotografija za časopis Vanity Fair, 1986.
Proizvodi masovne, potrošačke kulture, porteti ličnosti ovekovečeni u delima umetnika pop-arta, decenijama su uticali na uređenje domova, modu, samoreprezentaciju. U suštini principi su ostali isti, ono što se menjalo su statusni simboli – nekada je bio šervolet sada je ajfon, ličnosti koje se proglašavaju modernim ikonama – Merilin Monro, Džeki Kenedi, Madona, Lejdi Gaga, Kim Kardašijan, kao i mediji kroz koje se plasira slika srećnog i idelanog sveta. Ono što su za advertajzing magove šezdesetih godina bile dnevne novine, časopisi i televizija u koloru, danas su digitalni mediji i društvene mreže. Sve to važi i danas, sa jednom razlikom – društvene mreže su omogućile enormnu dostupnost informacijama o slavnim ličnostima, ali isto tako i običnim ljudima.
Izjavu Endija Vorhola U budućnosti svako će moći da bude poznat na 15 minuta, s razlogom možemo uzeti kao proročku. Putem društvenih mreža ljudi danas kreiraju ikonične i idelane predstave sebe. Način na koji dajemo smisao vizuelnom, putem proizvodnje i korišćenja statusnih simbola i vizuelnih objekata potrošačke kulture, svedoči o tome kako sami sebe poimamo u vremenu. Govoreći u kontekstu društvenih mreža, možda još više kako želimo da nas drugi shvate. Nekada eksluzivno pravo da poseduju sopstveni portret, izbrisala je fotografija. A digitalno doba, čiji smo svedoci i sakreatori, omogućilo nam je da pažljivo (ili nepažljivo) uobličavamo svoj identit putem socijalnih mreža. Instagram najbolje svedoči o tome. Sve fotke koje se nađu na našem fidu (feed), deo su mozaika čija celina predstavlja naš identitet. Bilo da je reč o svesnom i promišljenom kreiranju „digitalnog sopstva“ ili pak spontanom i nasumičnom izbacivanju, obe strane medalje svedoče o nama.
You might also like
Leave A Reply