“Nadrealan” i “nemogući”: Salvador Dali i beogradski nadrealisti

Kako započeti priču o umetniku o kom je sve rečeno? Ličnom anegdotom naravno. Kada smo bile u Parizu 2016. godine, posetile smo na Monmartru kafanu udaljenu 100 metara od kuće u kojoj je živeo Dali, na čuvenom umetničkom brdu u Parizu. Uz vodiča, rođenog Parizliju, stupile smo u razgovor sa vlasnikom kafane, starijim dedicom – Dalijevim komšijom i ugostiteljem. Uzgred rečeno, kroz kafanu La bonne franquette prošli su mnogi umetnici: Dega, Sezan, Gogen, Renoar, Van Gog itd, no, da ne dužimo sa devetnaestovekovnim umetnicima, vratimo se ovom koji je obeležio 20. vek. Vlasnik La bonne franquette-a nam je u toku razgovora ispričao kako je Dali jednom prilikom naručio baget dužine nekoliko metara u obližnjoj pekari, a zatim ga vezao uzicom i šetao po Monmartru kao psa. Kako god razumeli ovaj postupak, jedno je sigurno – Dali nije samo stvarao, već je i živeo nadrealizam.   

Salvador Dali i baget, lokacija nepoznata.

 Umetnost prve polovine 20. veka su obeležili avangardni pokreti, jedan od njih je bio i nadrealizam, koji je zvanično nastao u Parizu 1924. godine, da bi se kasnije raširio izvan okvira zvaničnog udruženja, ostajući sveprisutan kroz čitavo stoleće. Promene koje su nastupile u Evropi nakon Prvog svetskog rata uzdrmale su i oblast umetnosti, Frojdova psihoanaliza i tumačenje snova zauvek će promeniti ne samo psihologiju, već i umetničko stvaralaštvo, nesvesno je ušlo na velika vrata, a psihički automatizam je prerastao u zvaničnu praksu. Dali se pridružuje nadrealističkom poketu 1929. i ubrzo postaje jedan od pokretača svih zbivanja usled svoje eksentrične i dominantne prirode. Istih godina dosta Srba je boravilo na studijama u francuskoj prestonici gde pojedini dolaze u dodir sa nadrealističkim pokretom – spojile su ih iste ideje, marksizam i Frojd, takođe su svi bili revolucionarno orijentisani, osim Dalija, koji je 1936. godine, između ostalog, i zbog toga razloga i izbačen iz grupe. No, da vidimo šta je bilo sa srpskim nadrealistima.  

Marko Ristić sa suprugom Ševom Ristić ispred Nadrealističkog zida, preuzeto sa sajta: http://nadrealizam.rs

Iste godine kada je Dali zvaničnio postao nadrealista, trinaestiorica Beograđana su popisali manifest na osnivačkom sastanku u Ulici kneginje Ljubice br. 1 (danas Zmaj Jovina br.1) u stanu Aleksandra Vuča. Potpisnici su bili: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević (pseudonim Dimitrija Dedinca), Vane Živadinović Bor, Radojica Živanović Noe – jedini slikar među njima, i još Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović i Marko Ristić. Mladi naraštaji su se protivili monarhističkom uređenju Kraljevine Jugoslavije, želeli su revoluciju, prvo na polju umetnosti, a zatim i države.

Beograđani nadrealisti su 1930. izdali almanah pod nazivom Nemoguće – L’impossible, a iste godine polemički istupaju i u dnevnom listu Politika, kako bi dopreli do većeg broja ljudi. Za razliku od pariskog koji nastao iz dadaizma, beogradski nadrealizam je autohtona pojava, treba imati na umu da je u to vreme Nadežda Petrović krtikovana zbog svojih (suviše modernih) slika. Nadrealizam ipak nje uspeo da izađe iz okvira uskog kruga ljudi, pitanje kakva bi reakcija javnosti bila na dela sa Nadrealističkog zida Marka Ristića, koji se može smatrati prvom instalacijom u istoriji umetnosti 20. veka na našim prostorima. Marko Ristić je u svom radnom kabinetu realizovao ambijentalnu celinu, koju je sačinjavalo više raznorodnih elemenata, inspirisan onim što je video kada je prvi put, posetio stan Andrea Bretona – nadrealističkog gurua, sa kojim je, putem prepiske, nekoliko godina bio u kontaktu. Celina je obrazovana od dela francuskih i srpskih nadrealista, trenutno su izložena na stalnoj postavci Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.

Ime Salvadora Dalija je sinonim za nadrealizam iako se tokom svoje karijere osvrtao i na kubizam, futurizam, kao i na metafizičko slikarstvo. Ipak, njegov celokupni opus pripada verističkom nadrealizmu, dok se takozvani paranoično-kritički metod smatra njegovim najvećim doprinosom ovom pravcu. Pomenuti metod je zapravo forma mentalne vežbe kojom se pristupa delovima podsvesti u potrazi za umetničkom inspiracijom. Dali je koristio ovaj metod kako bi prizvao snove i maštu u svoj um, menjaću izgled sveta po sopstvenom nahođenju. Budući da su njegove slike sekvence snova, često sadrže optičke varke ili imaju halucinogeni karakter.

Ukoliko izigravaš genija, to i postaneš!

Dali je iza sebe ostavio bezbroj dela, a mi ćemo se ovde osvrnuti na ono najpoznatije: Postojanost sećanja, čiji su razliveni satovi – automatska asocijacija na ekscentričnog Španca; ovo je jedno od njegovih prvih nadrealističkih dela, nastalo 1931. godine. Ispiraciju je pronašao u delu Hijeronimusa Boša Vrt zemaljskih uživanja kom je pridodao klasičan katalonski pejzaž u pozadini, što je bio čest motiv na njegovim delima. Ova slika je jedna od prvih u kojoj Dali koristi paranoičko-kritiči pristup kojim prikazuje sopstvene psihološke konflikte i fobije.  

Salvador Dali, Postojanost sećanja (1931), 24 cm × 33 cm, Muzej moderne umetnosti u Njujorku

Dali je proučavao psihoanalizu i radove Sigmunda Frojda i pre nego što je pristupio nadrealistima. Verna transkripcija snova oduvek je igrala značajnu ulogu u njegovim slikama. Tako se na njima nalaze najrazličitiji elementi koje je često združivao na platnu, bez jasnog odgovora na pitanje – zašto baš tako? Čudnovati elementi su oslikavani potpuno realističkom tehnikom čime je naglašavana njihova moguća prisutnost, izgled skoro fotografski dokumentovan, ipak je egzistirao samo u umetnikovim snovima. Postojanost sećanja sadrži Dalijev autoportret – centralna figura slobodne forme, koja poseduje određene antropomorfne elemente, kao što su trepavice i nos. Često se oblik figure date u centru i njenog nedefinisanog oblika objašnjava procesom metamorfoze, kao što se i sat preko nje, a i ostala dva, transformišu iz čvrstog u tečno agregatno stanje. Metamorfoza je ključni koncept nadrealizma – odražava transformacijsku moć snova. Misteriju tečnih satova Dali je objasnio svojom inspirisanošću mekim sirom kamember, međutim njihova interpretacija se može potražiti i u konceptu vremena koje gubi svoje značenje u svetu nesvesnog, kao i u Ajnaštajnovoj teoriji relativnosti. Dodatu konfuziju unose mravi koji gmižu preko džepnog sata što zadobija apsurdno značenje, budući da je sat metalan, kao i njihova pozicija koja obrazuje pravilan oblik Sunca.  

Ova paranoično-kritička slika predstavlja Dalijevo shvatanje i interpretaciju Frojdovih teorija o nesvesnom i njiihov pristup latentim željama i paranojama ljudskog uma, kao što je nesvesni strah od smrti na koji aludira slika. Umetniku je u tome pomogla i upotreba boje koja dodatno pojačava efekat njegovog snoviđenja, naročito kada se obrati pažnja na drugi plan na kom se nalazi intezivno nebesko plavetnilo. Prizor obale može podsetiti na bilo koji katalonski pejzaž – upravo su prividna realnost pozadine i nesvakidašnji elementi u prvom planu uspeli da ostvare ovakav efekat na slici.   

Nadrealizam nije bio samo epizodna pojava u kulturi međuratnog perioda, njegovi pripadnici su ga smatrali načinom života, u skladu sa kojim su delovali i stvarali. Pojava srpskog nadrealizma u konzervativnoj sredini ostvariće uticaj na umetnost u periodu nakon Drugog svetskog rata, dok je Salvador Dali ostavio neizbrisiv trag u svetskoj kulturi. Postoji više muzeja posvećenih samo njegovom stvaralaštvu, a sa druge strane u vodećim ustanovama savremene umetnosti njegova dela veoma privlače posetioce, što ukazuje na aktuelnost nadrealizma i danas.