Nijedno drugo rođenje nije promenilo svet kao ovo. Uslovilo je da vreme zadobije novi tok, a evo i dan danas jedna trećina celokupnog stanovništva sveta proslavlja rođendan Isusa iz Nazareta, za koga se ne zna ni kada je tačno rođen; što se ispostavlja kao nebitno, s obzirom na kulturološku raširenost obeležavanja Hristovog rođenja, odnosno Božića.
O Božiću, naučno:
Isus Hristos je najverovatnije bio istorijska ličnost, osim u jevanđeljima koja se ne mogu smatrati relevantnim istorijskim izvorom, on se spominje i u delima rimskih pisaca Tacita, Plinija Mlađeg i Svetonija, međutim ni oni nisu u potpunosti pouzdani. Značajniji spomeni Isusa nalaze se u najstarijim delovima Talmuda, zbirci različitih tekstova kod Jevreja, gde se navodi da su ga vlasti u petak, uoči Pashe, osudile na smrt jer je zavodio narod i unosio razdor među Izraelce. No, vratimo se njegovom rođenju.
Isus Hristos kao Sol Invictus, Grobnica Julija na Vatikanskoj nekropoli, kraj 3. – početak 4. veka
Kada se Isus Nazarećanin zaista rodio nikada nije odgonetnuto! Zašto se onda njegov rođendan slavi baš 25. decembra kada se u Bibliji ne navodi nijedan datum? Tvorci hrišćanske religije su tradicije različitih, već postojećih kultova, objedinili u hrišćanstvo, što se vekovima dodatno transformisalo. S obzirom na to da je hrišćanstvo najpre ispovedano u Rimskom carstvu, svečarski obredi starih Rimljana su mogući uzor. U zimskom periodu, krajem decembra, obeležavao se praznik Saturnalije, posvećen rimskom bogu Saturnu. Saturnalije su padale oko zimske kratkodnevnice, a mnogi pagani su smatrali da toga dana zimska tama biva poražena prolećnom svetlošću. Slično se sreće i u mitraizmu; naime, sledebenici Mitre, persijskog boga svetlosti, proslavljali su 25. decembra rođendan Nepobedivog Sunca (Sol Ivnictus), što je osim idejnog uobličavanja Božića, hrišćanima poslužilo i u osmišljavanju ranih slika Isusa Hrista.
O julijanskom i gregorijanskom kalendaru:
Pre nego što se posvetimo običajima koji prate božićne praznike, želimo da skrenemo pažnju na to zašto pravoslavni hrišćani Hristovo rođenje slave 7. januara, iako je on rođen 25. decembra. Opšteprihvaćeno računanje vremena u većini sveta odvija se po gregorijanskom kalendaru, koji je uspostavio papa Gregor XIII 1582. prema poslednjim astronomskim otkrićima, želeći da se reši netačnosti starijeg, julijanskog kalendara koji i dalje koristi Srpska pravoslavna crkva, kao i neke druge. Dakle, kada je po gregorijanskom kalendaru 7. januar, po julijanskom je to upravo 25. decembar. Gregorijanski kalendar se u svetovne svrhe u Srbiji koristi od 1923. godine, dok je do tada poštovan kalendar Julija Cezara nastao 46. godine p.n.e.
O božićnim običajima – i lično i naučno:
Budući da su pagani pre pokrštavanja praktikovali različite obredne radnje u ovom periodu godine, mnoge paganske tradicije su se slile u hrišćansko proslavljanje rođenja Sina Božijeg. Obeležavanje Badnjeg dana i Božića u srpskom narodu poseduje mnogo običaja koji se teško mogu okarakterisati kao hrišćanski. Oni pripadaju paganskim ritualnim radnjama utemeljenim na saznanju da tih dana počinje nova godina, kao i na verovanju da se baš tada odlučuje o sudbini kuće i ukućana u narednom jednogodišnjem periodu. Gotovo sve magijske ili kultne radnje o ovim praznicima bile su inspirisane težnjom da se obezbedi sreća i napredak u godini koja dolazi.
Badnji dan
Okosnicu badnjedanskih običaja predstavlja sveto porodično drvo – badnjak. Badnjak nije mogao biti bilo koje drvo, uglavnom se birao cer ili hrast. Hrast je u paganskoj religiji starih Slovena bio sveto drvo, što se održalo u tradiciji do današnjih dana. Ukrašeno drvo jele ili bora, danas sveprisutno u novogodišnjim svečanostima, predstavalja pandan drvetu hrasta, čije lišće nije opadalo, već je ukazivalo na moć obnavljanja prirode nakon dugog zimskog perioda.
Unošenje božićne slame u kuću tumačilo se činjenicom da je tek rođeni Hristos ležao na njoj u jaslama. Međutim, rasprostranjeni običaji u vezi sa slamom nisu bili u skladu s takvim objašnjenjima. U knjizi Narodna religija Srba u 100 pojmova se navodi da je slama razbacivana po podu, a da su preko nje posipani orasi. Osoba koja je to činila (domaćin ili domacića) počela bi da kovca, dok su ostali pijukali. Mislili su da će kokoške zbog toga nositi bolja jaja. Očigledno je slama korišćena kao rekvizit u magiji plodnosti. Osim toga, u ranijim vremenima na slamu se prostirala vreća ili asura, na koju je postavljana praznična večera. Badnjedanska večera je predstavljala poslednji obed u šestonedeljnom postu, zato su se na njoj mogla naći samo posna jela. Istovremeno je večera morala da bude bogata i raznovrsna, verovalo se da će takva biti i godina koja je na pomolu. Poseban magijski značaj je pridavan obrednom kolaču (oranici), koji se lomio pre večere.
Badnjedanska trpeza
Jovana:
Ceo svoj život Badnji dan i Božić proslavljam na selu u staroj porodičnoj kući u selu Đurđevu u centru Šumadije. Sećam se jedne godine ranih dvehiljaditih, da sam bila užasno ljuta na roditelje što Badnje veče nismo proveli sa babom i dedom na selu, već u Rači, a tada zapravo nismo ni mogli da stignemo do naše kuće u šumadijskim brdima jer je put bio u potpunosti zavejan (ni večeras nije bilo mnogo drugačije, ali smo ipak stigli). Elem, samo sam želela da skrenem pažnju na svoje uzbuđenje oko ovih praznika u detinjstvu, čiji tragovi pretrajavaju do danas.
Upoređujući spomenute ritualne radnje koje su praktikovane u srpskom narodu sa našom porodičnom badnjedanskom tradicijom, shvatila sam da se u velikoj meri preklapaju. Iako tradiicija nalaže da po badnjak ide domaćin i to pre zore, ova uloga već godinama pripada mom bratu od strica, koji se dosad jako izveštio. Omiljeni trenutak Badnje večeri oduvek mi je bio onaj kada su se badnjak i slama unosili u kuću, što je činio deda, dok smo brat i sestra od strica, moja rođena sestra i ja ulazili za njim, pijučući. Na pragu nas je dočekivala baka, posipajući nas zrnima kukuruza. Zatim je naša (nekada) desetočlana porodica sedala za uobičajenu obilnu trpezu, a obed nije započinjao pre nego što bi svako svojim hlepčićem od testa u obliku vola, pletenice ili knjige prešao u krug preko spomenutog kolača oranice, koji je uvek podrazumevao poveći komad ispečenog hlebnog testa, podeljen na dva dela – njivu i vinograd.
Slama u džaku se postavljala ispod stola za kojim smo večerali, a badnjedanski obed smo završavali krcanjem oraha, čija je unutrašnjost trebalo da prikaže buduće zdravlje koje očekuje svakog od ukućana.
Sofija:
Kao i Jovana, i ja božićne praznike pre svega vezujem za baku i deku i njihovu kuću u Aleksincu. Obično bismo kod njih stizali na Badnji dan, a na trpezarijskom stolu bi nas dočekale već postavljene poslastice poput sušenih šljiva, smokava, urmi, oraha i lešnika, i naravno nezaobilazne pečenke ili duleka, oko čijeg tačnog naziva se svake godine vodi rasprava između aleksinačke i valjevske strane u našoj porodici. Dok se još ni ne uputimo ka Aleksincu, ujak rano ujutru odlazi po badnjak, koji obično deda unosi uveče u kuću, pozdravljajući sve ostale u kući sa Dobro veče! Srećan Božić, Badnje veče! Nakon što bismo ga postavili na već određeno i vidno mesto u dnevnoj sobi, badnjak smo ukrašavali crvenim ukrasima u obliku jabuka i pored njega postavljali pšenicu. Možda ovaj trenutak ukrašavanja nekome može delovati neobično, ali se u aleksinačkom kraju drvo badnjaka darivalo i celivalo pre sedanja za trpezu i same večere.
Nakon završenog mini ceremonijala, nas desetoro bismo zajedno seli za sto i uživali u bogato pripremljenoj večeri. Iako u našem obeležavanju Badnjeg dana i večeri izostaje nekolicina tradicionalnih i dobro poznatih običaja, za mene lično, najprazničniji deo ove večeri je, inače veoma redak trenutak kada uz baklave i voćne pite svi sedimo okupljeni u dnevnoj sobi. Kada bismo nas četiri otišle na spavanje (dve sestre od ujaka, moja sestra i ja), mama i ujna bi okačile platnene čizmice (dve crvene i dve zelene) na prozor i ispunile ih malim poklončićima i slatkišima da nas sačekaju sutradan ujutru.
Božić
Čitav hrišćanski svet, uz Uskrs, Božić smatra najznačajnijim praznikom koji se slavi tri dana, dok je prvi nesumnjivo najznačajniji. Za Božić se očekivao dolazak nekog natprirodnog, božanskog bića. On se pojavljivao u liku polaženika ili položajnika, to je bila osoba koja je na Božić izjutra prva ulazila u kuću. Smatralo se da on, na početku godine, donosi sreću i napredak kući koju polazi. Centralni običaj je nalagao da položajnik priđe ognjištu i džara po vatri, nastojeći da izazove što više varnica. Pritom bi domaćinima poželeo koliko varnica, toliko… ovaca, svinja, kokošaka, novaca i svega drugog.
Poput badnjedanske trpeze i božićnoj je posvećivana naročita pažnja, a centralni motivi čitavog obeda jesu božićna pečenica i božićni kolač – česnica. Sam naziv česnica, potiče od staroslovenske reči čest što znači deo, odnosno sreća koja se lomi za doručak i svako od ukućana od nje dobija po deo. Ona se negde mesi od pšeničnog, a negde od kukurznog brašna i u nju se stavlja novčić, kao glavni simbol sreće i blagostanja u narednoj godini, ali i ostala znamenja koja upućuju na delatnosti u kojima će osoba koja to dobije imati najviše uspeha. Za pečenicu se obično klala ovca ili svinja, u zavisnosti od kraja. Ona predstavlja takođe nasleđe iz paganskih vremena kada je bogovima prinošena žrtva. Pečenici su pripisivana razna magijska svojstva, a uz pomoć nje se čak i gatalo gledanjem u kost od plećke na praznik Sv. Vasilija ili Mali Božić, kako se ponekad naziva ovaj praznik 14. januara.
Jovana:
Drvo drena zavejano snegom
Božićno jutro je uvek bilo puno dinamike. U Đurđevo bismo stizali ujutru, a na dvorišnoj kapiji bi započinjala drama zvana Ko će ove godine biti glavni polaženik, budući da smo mi u porodici razvili internu tradiciju od četiri položajnika – dva glavna i dva sporedna. To smo uvek bili mi – nas četvoro unučadi, a timovi su bili podeljeni na dvoje starijih i nas dve mlađe. Par koji prvi stigne poneo bi ponosnu titulu glavnih polaženika, ali bez obzira na to, uvek smo svi četvoro džarali vatru grančicom badnjaka i dobijali iste poklone i ritualne kolače napravljene od testa u obliku prstena, sa Negro bombonama ili karamelama. Zatim bi usledio božćni doručak, pre kog bi svakog od nas pokojna baka “udarala” grančicom drena, da budemo zdravi kao dren. Lomljenje česnice i tumačenje znamenja iz nje je uvek predstavljalo uzbudljiv deo obeda, a nagađanje o značenjima (prim. aut. da li beli pasulj označava ovce, guske ili nešto treće) je uvek izazivalo smeh.
Sofija:
Svakog božićnog jutra, kao najmlađa, najviše sam se radovala otkrivanju poklona koje je Božić Bata ostavio tokom noći. Naravno, pre toga je sledio bogat božićni doručak. Umesto česnice, baka je uvek pekla projaru u koju bi ubacila paru. Pre početka doručka, svako bi izabrao svoje parče, a mi mlađi smo se nadali da je parica baš u onom parčetu koje smo pikirali. Mada sumnjamo da je baka uvek znala gde je novčić i vešto ga nameštala da svake godine neko drugi izvuče.
Slike i prilike vam žele srećno Badnje veče i Božić, kao i puno lepih prazničnih trenutaka sa najdražima!
You might also like
Leave A Reply