Firentinci su na okončanje gradnje Božijeg doma – Duoma, u svom gradu – državi, čekali više od 170 godina. Kada je katedrala konačno osvećena 1436. godine, znali su da je počelo novo doba za njih, a ponovno rođenje (rinascimento) omogućeno je humanističkim obrazovanjem zasnovanim na antičkim tekovinama. Jedni od glavnih zaslužnih za procvat Firence početkom 15. veka bili su Kozimo Mediči, bankar, političar i mecena i Filipo Bruneleski, pre svega arhitekta i izumitelj, ali i što šta drugo. Kako je simbolički, ali i realno kupola firentinske katedrale označila novu epohu saznaćete u nastavku teksta, međutim, Slike i prilike su se pozabavile još jednim pitanjem. Glavni finansijer njene izgradnje – Kozimo Mediči prepoznat je kao simbolički nosilac renesansnog razdoblja u opskurnom televizijskom projektu Zadruga, koji traje već mesecima, što navodi na preispitivanje njegove uloge u sistemu vrednosti Željka Mitrovića, ali i čitave Srbije.
Porodica Mediči i Firenca u osvit 15. veka
Firenca je u poznom srednjem veku postala jedan od najrazvijenijih gradova-država toga doba, sa izraženim ekonomskim potencijalom koji je omogućio prosperitet čitavog grada. Ovakva klima negovala je sopstvenu interpretaciju grčko-rimske kulture i ponovno oživljavanje klasicizma zasnovano na proučavanju antičkih tekstova i ostataka materijalne kulture na području današnje Italije. Slika idealne republike koju naseljavaju moralni građani svoje korene vodi od Dantea i Petrarke, a uslovi za obnovu moralnih, političkih i estetskih vrednosti klasične civilizacije u Firenci neraskidivo su povezani sa porodicom Mediči.
Svoje bogatstvo stečeno trgovinom vune i vunenih tkanja Đovani Mediči, Kozimov otac, investirao je u osnivanje porodične banke. Njegovu bankarsku delatnost će nastaviti njegov sin Kozimo, zahvaljujući kom će stvaraoci rane renesanse poput Donatela, Mikeloca i Bruneleskija imati odrešene ruke i umove. Kozimo Mediči nije finansirao samo produkciju likovne umetnosti, njegovim zalaganjima je otvorena Neoplatonistička akademija, nastala po uzoru na atinsku Platonovu akademiju. Najugledniji mislioci toga doba su se okupljali u Vili Mediči u Kaređi, a u istoj vili je i sam Kozimo priveo svoj živo kraju. Iako je bila neformalna organizacija, više kao prijateljski kružok, domet ideja nastalih pod okriljem ove akademije ostaće prisutan do danas. Filozofija neoplatonizma duboko je utkana u dela Botičelija, Mikelanđela, ali i drugih renesansnih umetnika bez čijih znanja i dela se ne može ni zamisliti razvoj moderne Evrope.
Kozimo Mediči
U godinama kada je uticaj Kozima Medičija sve više rastao, u Carigradu je ubrzano rasla bojazan od Osmanlija. Vizantinci su pomoć tražili na Zapadu, zbog čega su stupili u pregovore sa predstavnicima Katoličke crkve o mogućoj uniji. Koncil je započet u Bazelu, odakle se seli u Feraru, a zatim i u Firencu zahvaljujući uticaju Kozima Medičija. Dolaskom vizantijskog cara Jovana VIII Paleologa i njegove svite koju su činili brojni učenjaci, originalni Platonovi tekstovi (bez teoloških komentara) dospeli su u ruke klasicistički inspirisanih Firentinaca.
Kozimovi naslednici, naročito njegov unuk Lorenco (kasnije prozvan Veličanstveni), nastaviće istim putem. Delatnost Kozima Medičija je duboko ukorenjena u Zapadnu civilizaciju, a ovo je bio samo površan osvrt. Ličnost ovog velikana oživljava TV serija Mediči: vladari Firence (Medici: Masters of Florence) u realizaciji Netflix-a, sa glumačkom postavkom koju predvodi Ričard Maden (Ričard Madden). Kao slobodna forma, serija nije u potpunosti zasnovana na istorijskim činjenicama, što ne umanjuje njen značaj. Odlična fotografija, kostimi, scenografija, ali i gluma i režija na jako dobar način prenose atmosferu ondašnje Firence i plemićke porodice Mediči.
Firentinska katedrala i njena kupola
U spomenutoj seriji značaj katedrale i njenog završetka u Firenci istaknut je u prvi plan. Šta se zapravo dogodilo i kako je vekovni problem rešen saznaćete u nastavku. Izgradnja glavne gradske crkve Santa Maria del Fiore započeta je 1294. godine prema planu Arnolfa di Kambia. Kada je planirana firentinska katedrala Piza i Sijena, veliki rivali Firence, imale su kupole na svojim katedralama, stoga se očekivalo da i ona u Firenci, pored kamenog svoda, ima i kupolu koja bi svojom veličinom nadmašila sijensku i pizansku. Pre nego što je Bruneleski postao campo maestro (glavni arhitekta), tu titulu je poneo Filipo Talenti 1351. godine koji je samo izmenio Arnolfov plan, proširivši ga. Ogromne proporcije Duoma u Firenci čine je jednom od najvećih katedrala u Evropi, njena dužina iznosi 148m, dok je prečnik oktogona kupole 42,5m. Vrlo značajan projekat za čitavu Firencu bilo je dovršavanje katedrale i zasvođenje kupolom, čime je trebalo pokazati njenu kulturnu superiornost nad drugim gradovima severne Italije.
Bruneleski se smatra tvorcem renesansnog stila u arhitekturi, međutim, govoreći o samoj firentinskoj kupoli mnogo je značajniji konstruktivni sistem sproveden tom prilikom, što je bio jedinstven inžinjerski poduhvat koji je jedino on mogao da sprovede početkom 15. veka. Kako se u tadašnjoj Firenci sve vreme spekulisalo o načinima izgradnje kupole, Bruneleski je sve vreme krišom radio na rešavanju problema i pravljenju modela same kupole, verujući da nijedan tadašnji arhitekta neće biti u stanju da uradi isto. Bio je veoma siguran u sebe i govorio je o božanskom nadahnuću koje će ga sigurno zadestiti ukoliko njega odrede za campo maestra na izgradnji kupole, utoliko će lakše doći do rešenja uz pomoć Boga i Bogorodice, koji bi mu udahnuli inspiraciju. Kada je nakon velikih turbulencija odlučeno da se gradnja poveri Burenelskiju, on je odmah pribegao što jasnijem predočavanju plana izgradnje.
Konkurs za izgradnju kupole raspisan je 1417. godine, a sumnjičavost određene grupe Firentinaca u mogućnosti jednog čoveka da sprovede ovakav, moglo bi se reći megalomanski projekat, navela je ljude koji se starali o podizanju katedrale da dodele Bruneleskiju saradnika u radu, tada već proslavljenog – Gibertija. Samom Filipu je ovo vrlo teško palo, i malo je falilo da uništi sve modele i nacrte do tad izrađene, ali je odmah imao nameru da pronađe način da udalji Gibertija od projekta, što će mu kroz nekoliko godina i poći za rukom. Godine 1420. je započeta gradnja, a već 1425. Giberti napušta projekat.
Ono što su bili najveći problemi prilikom samog početka podizanja kupole su činjenice da se ona nije mogla podignuti na tradicionalan način, kao i to da je već postojao tambur iznad oktogona. Ovaj tambur nije imao spoljne podupirače, tako da bilo koja sila, koja bi na njega nalegla morala je da vrši minimum bočnog potiska. U vreme gotičkog graditeljstva ovaj problem je rešavan podizanjem potpornih polulukova na uglovima oktogona, ali osim što je u petnaestovekovnoj Firenci, oplemenjoj antičkim duhom, ovo bilo vizuelno neprihvatljivo, tako nije postojalo mesto na koje bi se oni mogli staviti. Bruneleskijevo rešenje ovog problema bilo je da se izgradi kupola šiljatog preseka, poduprta rebrima između kojih postoji prostor.
Kupola se sastojala od osam glavnih rebara koja su se pružala od uglova oktogona i šesnaest manjih rebara postavljenih u parovima između svakog para glavnih rebara. Skelet je upotpunjen horizontalnim lučnim rebrima koja povezuju glavna i manja rebra i prihvataju bočne potiske. Postoje dva omotača kupole, spoljašnja i unutrašnja školjka, za koje Bruneleski kaže da su imale funkciju da štite od vlage i čine kupolu još veličanstvenijom. Ovo je prva poznata upotreba dvostrukog omotača kupole i očigledno jedan od načina kojim je težina znatno smanjena. Osam glavnih rebara su jasno vidljivi na spoljašnjosti, dok se ona manja mogu videti samo unutar dva omotača, gde se nalazi prolaz koji vodi do baze lanterne.
Do 1425. godine jedna trećina je završena, do tačke gde se krivina okretala jako prema unutra i to je tačka gde je nedostatak armature izazvao najveće probleme. Promena u odnosu na unapred izrađen plan odnosila na opeku, kojom je zamenjeno zidanje kamenom u višim delovima jer je bila lakša. Gradnja je napredovala izvanrednom brzinom i svi su bili oduševljeni kada je Bruneleski izložio model do kraja i kada su se mogle videti stepenice, unutrašnji i spoljašnji izvori svetosti, kao i niz gvozdenih podupirača za penjanje na strmim mestima, takođe se pozabavio kanalima za odvođenje vode, kao i raznim otvorima za ublažavanje vetrova, i zaštitu od isparavanja i zemljotresa. Filipo je takođe usavršio i pomoćne naprave kako bi gradnja bila izvođena što efikasnije.
Zidanje kupole je dovršeno do 1436. godine, kada je ostavljeno okno na vrhu, nad kojim je trebalo podići lanternu. Iste godine je raspisan konkurs za izradu lanterne, što je postalo uobičajena praksa u renesansnoj Firenci. Na takmičenju je naravno pobedio Bruneleski, napravivši model završteka svog projekta, ali rad na ovoj konstrukciji nije započet do 1446. godine, nekoliko meseci pre Bruneleskijeve smrti, tako da je izvođenje lanterne povereno Mikelocu, prijatelju i sledbeniku samog Bruneleskija. Vazari govori o velikoj slavi i ugledu koji uživao, kako za života, još više nakon smrti. Toliko je bio cenjen u Firenci da je dobio grobno mesto u samoj katedrali, što ne čudi s obzirom na to da je ponajviše njegovom zaslugom i dovršena.
Gde je u svemu ovome Mediči iz Zadruge?
Podizanje javnih spomenika oduvek je predstavljalo vizuelizaciju javnog morala kroz koji se reprezentuje određena zajednica, dok se u liku odabranog heroja iskazuje kolektivna pohvala određenoj javnoj vrlini. Vrline Kozima Medičija su nesporne, ali je sporna zajednica koja ga proslavlja u Srbiji 2018. godine u megalomanskom i estetski neutemeljenom pogledu. Slike i prilike žele da podele sa vama sopstveno viđenje osnova, ali i opasnosti ovakvih ideja u želji da makar na ovaj način opstruiraju dominaciju neukusa i neznanja.
Značaj Kozima Medičija za razvoj evropske filozofske misli i umetnosti novog doba je zaista neprocenjiv, sa čim se složio i Mitrović. Kozimo je rođen 1389. godine, kada je srpska istorija skrenula u sunovrat porazom na Kosovu polju, reći će Mitrović, dobro, ne baš ovim rečima, ali na to je mislio. Megalomanski projekat Zadruge 2, nazvavši ga „svojim životnim delom“, njegov finansijer i ideator ga je okarakterisao kao srpsku renesansu. Temelj ovakve tvrdnje leži u činjenici da je angažovano mnoštvo srpskih slikara i vajara koji su zaradili „lepu svotu novca“ stvarajući predimenzionirane statue i građevine. Mitrović ništa nije slagao, njegovo je pravo da se ugleda na firentinskog mecenu, kao i da zamišlja da deluje poput njega, ali šta je ishod?
Mitrovićeva iluzija o pomaganju srpske umetničke scene angažovanjem u oslikavanju njegovih Potempkinovih sela jesu jednokratna finansijska pomoć samim umetnicima, ali ni na koji način ne predstavljaju poštovanje i doprinos razvoju njihovih ličnosti, ideja i stvaralaštva. Originalnosti i intelektualizma u ovom projektu nema ni u tragovima, u pitanju je epigonstvo i slika propasti srpskog društva na više nivoa. Renesansa je od zantlija načinila umetnike, a Pink je od umetnike vratio u pod okrilje zanatlija.
I za kraj najvažnije, pregnuća Kozima Medičija omogućila su intelektualni i umetnički procvat pojedinaca, što će se odraziti na čitav kontinent, a zalaganja Željka Mitrovića u prvi plan ističu društvene anomalije sabrane u pseudo-zanimanju učesnik rijalitija i televizijsku prezentaciju sumanutih života ličnosti sa margine jet-seta. Mediči je Firentincima podario kupolu, a Mitrović nama u nasleđe ostavlja sistem vrednosti u kome je u redu se laže, vara, bude prost i nasilan. Ali da ne bude zabune, veći problem od šestometarskog Kozima i raskalašnih učesnika Zadruge jesu oni koji to gledaju i prate jer da nemaju publiku, ne bi ih bilo ni u medijskom prostoru.
Leave A Reply