Kada je 1933. godine završena gradnja Karađorđevog doma u Rači, šumadijskoj varošici, on je opisan kao „… ova monumentalna građevina, najveća u Šumadiji, treba da bude skroman spomen velikim delima i zaslugama Vožda Karađorđa“. Iako je od tada prošao još malo pa jedan vek, u Rači nije niklo zdanje koje mu može parirati, a ni u čitavoj Šumadiji stanje nije znatno bolje. Dom nosi ponosito ime čoveka koji je prvi poveo Srbe u borbu za oslobođenje od Turaka, kog se uvek setimo tu negde oko Sretenja, kada se obeležava godišnjica Prvog srpskog ustanka, ali i Dan državnosti u Srbiji. Tim povodom ćemo se izmestiti iz prestonice kako bismo vas upoznale sa račanskim dvorcem, podignutim na otprilike sedam kilometara od mesta Karađorđevog rođenja.
I da, kao što ste mogli da zaključite, razlozi za pisanje na ovu temu su prilično subjektivni i ne odnose se samo na Karađorđa. Jovana, koautorka bloga Slike i prilike, odrasla je, a sve do odlaska na studije i živela u porodičnoj kući na pedeset metara udaljenosti od Karađorđevog doma. Pored toga on je bio i predmet njenog (prvog pravog) istraživanja još tokom osnovnih studija. U nastavku vam prenosi svoj lični odnos prema ovom objektu, ali i priču o istorijatu podizanja i njegovim arhitektonskim osobenostima, koje su takođe važan deo graditeljskog nasleđa Kraljevine Jugoslavije.
Razglednica sa motivom Karađorđevog doma neposredno po izgradnji
Pogled izbliza: Jovana o Karađorđevom domu
Uvek ću se sećati časova na predmetu Uvod istoriju umetnosti I sa prve godine osnovnih studija, na kojima je profesor imao običaj da istakne da arhitektura utiče na ljude, ne samo na njihovo svakodnevno raspoloženje, već i na oblikovanje njihove ličnosti. Uz to je dodavao: „Zamislite da živite u Atini i da svakodnevno posmatrate beli pantelički
mermer od kog je izgrađen Partenon, još na plavom mediteranskom nebu… Pa naravno da će to delovati na vas…“. To me je navelo da se zapitam, a šta sam ja to gledala svakoga dana i pored čega sam odrastala (i uzrastala), i mogu vam reći, odgovor je bio zadovoljavajući – nije baš Partenon, ali i ove kule Karađorđevog doma na šumadijskom nebu izgledaju gorostasno.
Iako mi je uvek bio tu, na dohvat ruke, samo par puta sam u ušla ovaj objekat. Isprva su se dugo vremena u njemu nalazile prostorije račanske osnovne škole, a ja kao mala nisam tamo ulazila. I dan danas se sećam svog uzbuđenja kada sam prvi put stupila tamo. Povod je bilo glasanje negde sredinom devedesetih, a roditelji su me poveli na svoje biračko mesto smešteno u Karađorđevom domu. Godinu-dve dana pre nego što je trebalo da pođem u školu, osnovna škola je premeštena u novu zgradu, a Dom je ispražnjen, da bi za vreme bombardovanja 1999. godine dočekao svoje nove stanovnike – izbeglice sa Kosova i Metohije. Podignut kao dom za nezbrinutu decu nakon Velikog rata, još jednom je ispunio svoju namenu. Pod svoj krov je primio više desetina porodica koje su ovde provele petnaestak godina, u krajnje nepodesnim uslovima za život, što je na kraju doprinelo i urušavanju same zgrade.
Danas je Dom neosvetljena, napuštena zgrada u iščekivanju da joj se nađe namena. S vremena na vreme odaje utisak ukletog zamka iz gotičkih romana, ali mogu da potvrdim da i dalje izaziva oduševljenje onih koji ga prvi put vide (a i nas koji ga se uželimo kada dugo makar ne bacimo pogled na njega). Ako mene pitate, još uvek je dostojanstven i veličajan, poput čoveka u godinama na čijem su licu uočljivi tragovi protoka vremena, ali poput onog čoveka koji se ipak ne da.
Na kraju ovog prvog dela, moram da kažem da je profesor bio u pravu kada je govorio o uticaju arhitekture na čovečanstvo. Naročito kada se u obzir uzme Rača koja kao svojevrsna varoš nema bogzna kakva arhitektonska ostvarenja, ali ima Karađorđev dom koji je nepromenjen, a uvek nekako drugačiji. Čak i posle temeljnog arhivskog istraživanja ipak nisam uspela da dokučim sve misterije koje se tiču njegove izgradnje i arhitektonskog oblika, a možda je i bolje tako. Na neki način će uvek ostati predmet mog pogleda – istovremeno ličnog i naučnog.
No, ono što sam htela da kažem, mnogo bolje od mene sročio je Meša Selimović:
Pa u tome i jeste sve: vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati. Bez te tačke za koju si vezan, ne bi volio ni nju ni drugi svijet, ne bi imao odakle da pođeš, jer ne bi bio nigjde. A nisi nigdje ni ako imaš samo nju. Jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš, ne voliš. A to nije dobro. Treba da misliš, da čezneš, da voliš…
A ja, kada se vratim, često to pretočim u sliku.
Pogled izdaleka: istorijat izgradnje i tumačenje arhitekture
Ideja o podizanju spomenika Karađorđu u kraju gde se on rodio javila se ubrzo po završetku Velikog rata. Po nekim svedočenjima isprva je ideja bila da se podigne figuralni spomenik u selu Viševcu, na koju su došli tamošnji učitelj Jovan Jovanović – Kajafa, školski nadzornik, a uz to i pesnik rodoljubive poezije, Dragoljub J. Filipović i ugledni Viševac Milan Jovanović. Međutim na predlog račanskog bankara i industrijalca Antonija Živanovića, odluka je bila preinačena u korist izgradnje spomen-zdanja koji bi služilo kao kulturno-prosvetni centar čitavog kraja, a za zidanje ovog objekta ipak je odabrana Rača, pre svega zbog praktičnih prednosti koje bi čitav posao olakšale, a moguće i zbog nekih neslaganja između meštana sela Viševca i ideatora.
Na Petrovdan 1921. godine pomenuti školski nadzornik, poznatiji kao Fića, sa građanima Rače je podelio ideju o „domu koji treba da bude večni spomenik Karađorđu“, koja je primljena sa oduševljenjem. Odmah nakon toga je organizovan odbor koji se prihvatio poslova izgradnje. Zidanje Doma započelo je pre 1925. godine, međutim, kako su radovi sporo napredovali, narodni poslanik Dragiša Matejić je zamoljen da osnuje glavni odbor u Beogradu, kako bi bilo prikupljeno što više sredstava potrebnih za izgradnju objekta ovih razmera. Iako je najveći prilog stigao od kraljevskog para Karađorđević, Aleksandra i Marije, bilo je potrebno još novca. U tekstu lista Pravda od 9. decembra 1933. godine, u kom se govori o svečanosti osvećenja ovog objekta, navodi se da je podizanje Karađorđevog doma koštalo 3 miliona dinara. Celokupni radovi, čak i unutrašnje uređenje, bili su završeni do 1932. godine. Dom je svečano otvoren i osvećen 8. decembra 1933. godine na Svetog Klimenta Rilskog, što je bila Karađorđeva slava.
Izgled Karađorđevog doma prema neusvojenom projektu arh. Dragiše Brašovana (Politika, 24. maj 1927.)
Usled nepotpune očuvanosti projektne i arhivske građe koja se odnosi na arhitektonsko uobličavanje Karađorđevog doma, još uvek ne možemo sa sigurnošću tvrditi prema čijem nacrtu je podignuta zgrada kako je mi danas vidimo, ali postoje određene pretpostavke. Prva osoba koje se spominje u ovom kontekstu jeste skoro nepoznati arhitekta Vlada Simić, čiji je projekat prihvatio Odbor za izgradnju, ali je izgleda odbijen u Ministarstvu građevina. Rešenje za Karađorđev dom čuvenog graditelja Dragiše Brašovana, koje ipak nije izvedeno, poznato nam je iz članka u Politici (maj 1927.), gde se priloženi predlog opisuje kao „Plan zgrade je u srpsko-vizantijskom stilu, sa četiri kule, po ugledu na stare srpske dvorce…“. Najsrodniji izvedenom objektu jeste projekat Dušana Milevića, koji se čuva u Zavodu za zaštitu spomenika u Kragujevcu, međutim ni on u potpunosti ne odgovara zatečenom stanju. Bilo kako bilo, postojanje više aktera u osmišljavanju fasadne školjke Karađorđevog doma navodi na zaključak o potrebi da se izgled ovog objekta upodobi aktuelnoj ideološkoj atmosferi u Kraljevini Jugoslaviji, naročito u periodu nakon Šestojanuarske diktature, kada je monarh prokalmovao ideologiju integralnog jugoslovenstva.
Odustajanje od srpsko-vizantijskog stilskog rešenja uslovilo je priklanjanje znatno neutralnijoj formi istorizma koja je objedinila autentične tradicije i univerzalistički princip gradnje. U kontekstu Karađorđevog doma, treba istaći formu od četiri kule i središnji rizalit, kojima dominiraju zupčasti krovni završeci, što je citat prerađenih srednjovekovnih formi. Čitav Dom je komponovan tako da podseća na kakvo vojničko utvrđenje, verovatno i aluzija na Karađorđev grad u Topoli, što se zasigurno temeljilo na činjenici da je to spomenik koji se podiže u čast „heroju mača“ – „čoveku koji je razvio barjak slobode i udario temelj današnjoj velikoj Jugoslaviji“, kako je to istakao narodni poslanik Milan Živanović na svečanosti osvećenja Doma. Insistiranje na Karađorđu kao „ocu narodne i državne slobode Južnih Slovena“ protezalo se u javnom govoru, ali i istoriografiji tokom čitavog trajanja prve Jugoslavije. Izmišljanje tradicije trebalo je da posluži prevladavanju svih razjedinjujućih faktora među južnoslovenskim narodima, kojih je bilo sve više u četvrtoj deceniji 20. veka. Moguće je da se upravo iz ovih razloga odustalo od srpsko-vizantijskog stila (iako je u pitanju građevina u srcu Šumadije), u korist formi koje su se mogle videti na bečkom Arsenalu ili pak dvorcu Miramare, nadomak Trsta.
Fotorafije sa svečanosti inauguracije Karađorđevog doma, (Vreme, 9.12.1933.)
Završna faza izgradnje Karađorđevog doma bila je svečanost povodom osvećenja i predaje Doma, kako je već spomenuto, na dan Karađorđeve slave. U tom trenutku, objekat je već funkcionisao neko vreme, siročad iz čitave Dunavske banovine su pristizala ovde, ali se čekao ovaj datum kako bi isticanje Karađorđevog kulta bilo na najvišem nivou. Svečanost je započela služenjem parastosa „neumrlom voždu“ u staroj grobljanskoj crkvi u Rači, za koju se verovalo da je u njoj kršten Karađorđe (iako je ona izgrađena 10 godina nakon njegove smrti, mada postoje indicije da je na tom mestu postojala starija crkva brvnara). Uprkos tome što je tada već bila izgrađena nova račanska crkva, odabirom lokacije za bogosluženje dodatno je trebalo podcrtati vezanost Karađorđa za ovo podneblje. Ceremonija je nastavljena u Domu, uz prisustvo brojnih državnih delegata, poput kraljevog izaslanika, bana Dunavske banovine i drugih visokih zvaničnika, uz prigodne govore koji su iskazivali oduševljenje i zadovoljstvo okončanim poslom. Čitavu proslavu je obogatio nastup lokalnog hora „Filip Višnjić“, dok je u večernjim satima organizovana svečanost za narod u hotelu „Evropa“.
Izgradnja i svečanost osvećenja Karađorđevog doma primer su nadgradnje istorije koja prelazi u mit i može se objasniti potrebom da se prošlost posmatra očima identiteta – mit predstavlja kulturalnu konstrukciju koja snažno deluje na sadašnjost i budućnost. Smeštanjem siročadi postradalih u ratovima od 1912. do 1918. godine, Karađorđev dom je istodobno bio spomenik rodonačelniku vladajuće dinastije i svim stradalim vojnicima i civilima u Balkanskim i Prvom svetskom ratu.
Kao humanitarno-prosvetna ustanova Kraljevine Jugoslavije Karađorđev dom je radio do Drugog svetskog rata, tačnije do septembra 1941. godine. Već za vreme rata pod njegovo okrilje se smešta građanska škola za ratnu siročad, da bi od 1945. ovde bila useljena gimnazija, a od 1957. poljoprivredna škola. Ona je iseljena 1960. godine u novosagrađenu zgradu, a u Karađorđev dom je smeštena osnovna škola koja od tada, kao i danas, nosi Karađorđevo ime.
I za kraj, poruka svim Račanima, ali i onima koji se tako osećaju: Karađorđev dom stoji kao sećanje na to kakvi smo nekada bili, ali i kakvi ponovo možemo biti.
Leave A Reply