Kalemegdanski park je zasigurno omiljeni prostor za šetnju kako Beograđanima, tako i onima koji mu samo dolaze u posetu. Ako iz Knez Mihailove ulice nastavite pravo, ubrzo će vas dočekati jedan neobični čovek koji sedi na steni u čudnom položaju i u procesu je savladavanje ogromne zmijurine – to je Ribar Simeona Roksandića, koji krije što šta u sebi.
Simeon Roksandić, “Ribar” (1906)
Nemojte se začuditi ako niste iz Beograda, a niste ni šetali Kalemegdanom, ali vam je golišavi mladić ipak od nekud poznat. Možda ste ga videli u komšijskom Zagrebu, nije deo fontane, ali već decenijama obitava na Jezuitskom trgu u zagrebačkom Gornjem gradu. Tu je dospeo nakon lažne vesti da je njegov beogradski blizanac potonuo na putu za Englesku, a kada se utvrdilo da ipak postoje dva Ribara, jedan je ustupljen Zagrepčanima.
Beogradski zoološki vrt na Malom Kalemegdanu je verovatno destinacija broj jedan za razonodu dece u Beogradu. Tako je oduvek, Sofija se kao mala naročito radovala odlaska u posetu majmunima Žiki i Zorici, a i Jovana još uvek čuva fotke sa žirafom iz ZOO vrta sa ekskurzije u Beogradu u četvrtom razredu osnovne škole. Ipak, nećemo vam pisati ni o majmunima, ni o žirafama, a nećemo vam pisati ni mi. Uz Ribara, biće reči o još jednoj Roksandićevoj skulpturi po imenu Pobeda koja je deo ZOO vrta u Beogradu iz nešto kasnijeg perioda.
Mnogo kompetentnija za ovu temu je naša koleginica i prijateljica Olga Žakić, kao prvo zato što je svakog leta možete sresti u ZOO vrtu kako gviri kroz kaveze u svoje omiljene životinje, a kao drugo zato što istražuje uticaj evolutivnih teorija i biologije uopšte na umetnost u 19. veku.
Evo Olge pored zagrebačkog Ribara, upoznajte se!
Olga o Roksandićevim delima:
Intelektualno i umetničko oblikovanje Roksandića u Minhenu: od Ničea i Darvina do oslobađanja animalnog u čoveku
Vajarevom specifičnom umetničkom izrazu, po kojem su nam danas prepoznatljiva njegova dela umnogome je doprinelo njegovo školovanje na Likovnoj akademiji u Minhenu, u koju je stupio 1892. godine. Roksandić će takođe ponovo boraviti u Minhenu 1905. godine, radi kraćeg studijskog boravka. Širom Evrope umetnici su krajem 19. veka dolazili na studije u minhensku akademiju, gde im je bila pružena izuzetna sloboda u radu. Važila je za centar kulturnih i umetničkih zbivanja. Raznovrsni stilovi i oslobođenost od krutih akademskih okvira u duhu tradicionalne umetničke prakse, bilo je ono što je privlačilo pitomce ove akademije. Kao skulptor, Roksandić je konačno formiran u ovom gradu, nakon čega nastaju njegova slavna dela u duhu poznog simbolizma, koji je dozvoljavao upliv najnovijih intelektualnih ideja evropske naučne scene. Ono što razlikuje Roksandićeva dela sa Kalemegdana od drugih vajarskih predstava te epohe u Srbiji, jeste ideja o čovekovoj povezanosti sa prirodom i njegovim odnosom sa animalnim svetom.
Simeon Roksandić, “Pobeda” (1931)
Pod uticajem nemačke kritičke misli krajem 19. veka, predvođene pisanjima Riharda Vagnera, Fridriha Ničea i Zigmunda Frojda, došlo je do promene odnosa prema umetničkim delima. Umesto blazirane antike oličene u akademskom klasicizmu i idealističkoj estetici, sada se težilo potrazi za primordijalnom, arhajskom antikom. Otkrivena je mogućnost izražavanja unutrašnjeg i podsvesnog u skulpturi. Ničeovo znamenito delo Rođenje tragedije iz duha muzike (1872) govori o uspostavljanju prvobitnog stanja čoveka, koje je prethodilo Adamovom padu. Tu on apeluje na brutalno ukidanje razumske kontrolisanosti i hrišćanske etičnosti čoveka i ponovno rođenje dionizijskog čoveka. Teži se anarhičnom oslobađanju čovekovih animalnih instinkta i njegovom povratku u prirodno stanje čulnosti i nagona. Unutrašnji sukobi u čoveku, kao metafore razuma i njegove antiteze nagona, predstavljali su vanvremenske arhetipove. Kroz takav umetnički diskurs i Roksandićevi Ribar i Pobeda iskazuju potrebu čoveka da obuzda ili pak oslobodi ono animalno u sebi sa jedne strane, i da kontroliše prirodu u i oko sebe, kao jedan od univerzalnih principa.
Ničeanski svet, imun na društvene norme u kome je dozvoljeno ispoljavanje duboko potisnutih i zaboravljenih instinkta, privoleo je mnoge umetnike sklone nemačkom simbolizmu da se zainteresuju i za teoriju evolucije Čarlsa Darvina. Jedan od dva osnovna principa po kojem funkcioniše evolucija jeste nadmetanje u ekonomiji prirode – borba za opstanak. U Darvinovom sistemu prirode čovek i životinja postaju jedno, vođeni egoističnim nagonom za životom. Shodno tome, postavilo se pitanje kako prikazati animalno u čoveku i kako predstaviti njegov novi identitet u vizuelnim umetnostima. Umetnici u potrazi za nedostajućom karikom u lancu evolucije prikazuju protočoveka, primitivne fiziognomije kao odgovor na naučne teorije. Takođe, u njihovim radovima počinju da dominiraju prikazi sirove i ogoljene borbe čoveka i zveri. U tom svetlu, umetnici simbolističke provenijencije sada se poigravaju sa ovim egzistencijalnim pitanjima, istovremeno tražeći nit koja povezuje čovekovu urođenu bestijalnost sa ostatkom prirodnog sveta.
Simeon Roksandić, “Ribar” (1906)
Kalemegdanske skulpture Ribar i Pobeda: spoj prirode i umetnosti
Fontana Ribar nalazi se na Gornjem Kalemegdanu od 1911. godine (najkasnije), pokraj Velike aleje. Ovo Roksandićevo delo prvi put je izloženo na velikoj Međunarodnoj izložbi lepih umetnosti u Rimu 1907. godine, gde je bilo zaista zapaženo, a između ostalog je hvaljeno i od strane samog italijanskog kraljevskog para. U dramatičnoj i vrlo sugestivnoj pozi, umetnik je predstavio čoveka – ribara koji sedi na rustično obrađenoj steni i snažnim rukama drži vodenu zmijoliku neman za vrat. Ribarska mreža koja se spušta niz desni kuk čoveka, pa preko stene, dodatno unosi živost u predstavu i pojačava iluziju morskog pejzaža. Jedan od najzanimljivijih opisa ovog dela dao je u dnevnom listu Politika 1907. godine književnik Jovan Dučić. U svojoj kritici Roksandićevog Ribara, on ga je video kao hidrotičkog čoveka, primitivne fizionomije, u praistorijskoj borbi za opstanak sa strašnom zveri. I zaista, ukoliko se ribar posmatra izbliza, može se primetiti njegova primitivna anatomija: izuzetno pogurena i zgrčena leđa, naznačena muskulatura ruku, uvučene očne duplje i isturene arkade kao i punačke usne. Sve to nagoveštava da je ovde reč o protočoveku. Ribarev odlučan pogled, uprt u čeljusti vodene zmije, odiše unikatnom bestijalnošću koja ukazuje na čovekovu nadmoć u prirodnom lancu postojanja. Idejnu osnovu svog kanonskog dela je definisao i sam umetnik, koji je u jednom razgovoru sa polovine 20. veka naveo da je ova skulptura oblikovana iz potrebe da simbolima prikaže pobedu čoveka nad snagama prirode.
Skulptura “Ribar” na Međunarodnoj umetničkoj izložbi u Rimu 1907. godine
Bespoštednu i divlju borbu za goli život, Roksandić je oživeo i na skulpturi-fontani Pobeda, nastaloj 1931. godine. Kompozicija, takođe izrađena u bronzi, zauzela je mesto na jednom od foruma Beogradskog zoološkog vrta, na Malom Kalemegdanu. Voluminozna, hipertrofirana i simplifikovana geometrijska forma je ono što razlikuje ovu Roksandićevu skulpturu od njegovog Ribara, nastalog par decenija ranije. I dok sama forma i umetnička ekspresija Pobede mogu da se pripišu umetničkim strujanjima međuratnog perioda u Jugoslaviji sa očiglednim referencama na meštrovićevski manir, idejna zamisao dela ostaje ista. U svedenom formalnom izrazu, prikazani su čovek i lav u dvoboju. Čovek, nadmoćni suparnik u ovoj borbi, kroti lava, snažno držeći ga za otvorene čeljusti. I dok se divlja zver uzaludno opire, podižući velike šape u vazduh kao znak slabosti, čovek kao superiornije biće ovde dominira. Njegova borbenost akcentovana je nabreklim venama na vešto izvajanim mišićima ruku i nogu kao i samom pozicijom u borbi – on desnom nogom kleči na leđima životinje u potčinjenom položaju, dok mu leva služi kao potpora. Sukob čoveka i zveri, oličen na ovim predstavama, zapravo simboliše pretrajavajuću i arhetipsku borbu razuma i nagona, te urođenu animalnu stranu ljudi.
Stara fotografija “Ribara” na Kalemegdanu
Za kraj, razmotrićemo i delovanje Roksandićevih skulptura u javnom prostoru Kalemegdana. Veoma je interesantan način na koji ova dela postaju realni deo organskog prostora. Umesto u strukturi gradskog jezgra, one su smeštene u pejzažnu arhitekturu najvećeg beogradskog parka, a scene borbe čoveka i životinje svakako odlično odgovaraju zelenilu kojim su ova dela okružena. Osobito za Ribara i Pobedu jeste i to što su postavljene u formi fontana. Žubor vode upotpunjuje i oživljava skulpturu pozivajući gledaoca da uključi sva svoja čula. Skulpture tako čine jedinstvenu sintezu auditativnog i vizuelnog. Simbolika vode kao kolevke civilizacije ali i iskonsko mesto rađanja života prema teoriji evolucije odlično korespondira formi ovalnog bazena u koji su postavljena Roksandićeva dela.
Umetnik Simeon Roksandić pored svog dela “Pobeda” (fotografija iz kolekcije Miloša Jurišića)
Ideja da se iz vode rađa novi život otelotvoreno je na ovim fontanama iz kojih izviru skulpture koje predstavljaju koncept novog života, čoveka oslobođenog socijalnih stega, koji kroz borbu dostiže katarzu. Time je artificijelni prostor parka postao ujedno i mesto neobuzdane i arhajske prirode koje nas poziva da uključimo sva svoja čula i makar na momente, oslobodimo se od svakodnevnih briga puštajući svojim prirodnim nagonima da izađu na površinu. Stojeći kao odgovorni posmatrači pred Roksandićevim skulpturama na Kalemegdanu, mi smo zapravo pozvani da postanemo saučesnici u tim nejednakim borbama i da proživimo svoju unutrašnju, duševnu borbu za oslobođenje. Zbog toga su poruke koje Ribar i Pobeda prenose najpre opštecivilizacijske.
Leave A Reply