Crkva sa kojom je počelo i sa kojom se završio period postojanja Vizantijskog carstva. Možda, ne doslovno, ali je svakako građevina u koju je utkana istorija jedne od najvećih civilizacija. Izgradio ju je u 6. veku car Justinijan na mestu nekadašnje istoimene bazilike koju je podigao car Konstantin Veliki, vladar koji priznao i usvojio hrišćanstvo kao oficijelnu veru svoga carstva.
Za razliku od Rima, gde su se hrišćanske građevine nalazile van zidina grada, u Carigradu su bile smeštene u samom jezgru grada. Kao i u antičkom Rimu, hipodrom je i dalje predstavljao mesto održavanja svih značajnih događaja, i hodnicima je bio povezan sa carskom palatom. Oko hipodroma Konstantin Veliki je podigao tri crkve: Sveti Dinamis – Sila (danas više ne postoji), Sveta Irina – Mir (danas se nalazi u sastavu Top Kapi palate, i jedina je crkva koja je i danas zadržala svoju funkciju) i treća je bila bazilika Svete Sofije.
Ktitorska kompozicija, kraj 10 – početak 11. veka (jugozapadni ulaz)
Konstantinova Sveta Sofija je obnavljana i u 5. veku za vreme vladavine cara Teodosija Velikog. Iako je tokom svog postojanja uspela da preživi nekoliko požara, presudio joj je požar izazvan u pobuni Nika 532. godine protiv Justinijana, koju je on svirepo ugušio. Iste godine veliki car započinje izgradnju nove crkve, još monumentalnije, kao što i priliči vladaru koji je ujedinio Zapadno i Istočno rimsko carstvo, i vratio granice antičkog Rima. Izgradnja jedne od najvećih građevina na svetu trajala je samo 5 godina (od 532. do 537. godine), a većinski deo njene konstrukcije je ostao nepromenjen sve do danas.
Međutim, za Svetu Sofiju se ne vezuje samo istorija Vizantijskog carstva, posledično i svetska istorija, već je u vezi sa njom i Jovanina i Sofijina lična istorija. Upravo je ova građevina obeležila naše studiranje na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Sa predavanjima i pričama o njoj smo započele osnovne studije, i zaokružile smo ih odlaskom u Carigrad na kraju četvrte godine. S tim na umu, ne želimo da vam ispričamo ovu priču prenoseći vam ono što smo pročitale i što su nam drugi predavali, već ono što smo i same videle i osetile.
Predmeti kao što su Vizantijska civilizacija, Arhitektura srednjeg veka u Vizantiji i Zapadnoj Evropi, Ranohrišćanska i ranovizantijska umetnost, slušaju se na samom početku studija istorije umetnosti, ali je nekako Sveta Sofija bila stalno sveprisutna. Ako nije ona bila fokus naših predavanja, onda svakako jeste bio njen veliki uticaj na arhitekturu, kao i simbolički značaj. Do kraja četvrte godine imale smo utisak kao da znamo sve o njoj, da poznajemo svaki njen delić, samo što je nikada nismo uživo videle.
Put koji smo planirale od kraja prvog semestra konačno se realizovao na proleće 2015. godine. Iako smo bile presrećne i uzbuđene pre polaska, tek kad smo stigle na dugo očekivanu destinaciju, shvatile smo da je to jedno svojevrsno hodočašće, nas istoričarki umetnosti. Ništa nismo želele da prepustimo slučaju, napravile smo plan obilazaka tako da budemo sigurne da jedan dan možemo da posvetimo Justinijanovoj Svetoj Sofiji. Odlučile smo da je treći dan našeg boravka u Istanbulu idealan. Kako smo i planirale, taj dan smo se pojavile na biletarnici, kupile karte i uputile se ka ulazu. Prošle smo prvi ulaz i ušle u nekadašnju pripratu crkve, a potom se uputile ka njenom središnjem delu. Pre nego što smo prešle prag sve četiri (nas dve i još dve koleginice) smo zastale, i sve nas je obuzelo isto osećanje uzbuđenosti, treme i neizvesnosti jer je konačno došao trenutak da vidimo i doživimo ono o čemu smo do tada samo slušale i čitale. Uhvatile smo jedna drugu za ruke i hrabro krenule u jednu potpuno drugu dimenziju.
Kako smo zakoračile u nekadašnji naos (glavni deo crkve) zasenila nas je veličanstvena kupola Isidora Mlađeg iz Mileta. U prvi mah smo se ukopale u mestu i fiksirale pogled na nju pokušavajući da upijemo svu njenu lepotu i monumentalnost. Iz neposrednog susreta sa unutrašnjim prostorom odmah smo stekle utisak da je zamisao građevine u potpunosti podređena ovoj polu-sferi prečnika 31m. Posle nekoliko, slobodno možemo da kažemo desetina minuta, počele smo da se okrećemo oko sebe i da opažamo različite pojedinosti. Pre svega sa kakvim je ambicijama obrađen unutrašnji prostor. Korišćeni su skupoceni materijali, od mermernog poda, preko stubova, kapitela koji izgedaju kao da su od čipke izrađeni, venaca, zidnih površina do zlatnih mozaika u kupoli, i ni jedan detalj nije prepušten slučaju, sve je deo jedne veoma dobro isplanirane celine. Kada smo posle nekog vremena postale svesne gde smo i da je sve onako i još veličajnije od onoga što su nam naši profesori pričali, razletele smo se na sve četiri strane. Dodirnule smo svaki stub, svaku pločicu, svaki dovratnik, sedele na podu i uživale u pogledu. Drugim rečima, osećale smo da smo tamo gde je odavno trebalo da budemo.
Međutim to je tek bio početak našeg oduševljavanja. Kada smo završile obilaženje prizemlja, uputile smo se ka galerijama, kako bismo imale još bolji pogled na sve. Dok smo se kretale kroz prostor pred nama su se oživljavale scene i događaji iz istorije. Na sprat smo se popele rampom, u severnom delu građevine koja je bila dovoljno velikih dimenzija da careve kočije mogu tuda da prođu do carske lože koja se nalazila na galeriji na južnoj strani. Kada smo dospele u zapadni deo galerije, našle smo se tačno naspram i u visini zlatnog mozaika Bogorodice na tronu sa malim Hristom u oltarskom prostoru, prvim mozaikom u Svetoj Sofiji izrađenim nakon period ikonoklazma i zabrane predstavljanja likova na ikonama, freskama i mozaicima. Nakon ovog susreta pogled nam se spustio na ljude koji su ostali dole, ali i na mermer i svetlost koja ga je obasjavala. U tom trenutku smo shvatile i doživele delić onogi osećaja koji su imali i ljudi koji su na istom tom mestu stajali i 15 vekova ranije. Tada smo potvrdile naš utisak da je sve do kraja promišljeno ni u ovoj, ali ni u ostalim srednjovekovnim građevinama. Ploče mermera koje su korišćene za pod kao i za zidove su postavljane tako da se vijugave šare mermera savršeno nadovezuju jedna na drugu. U kombinaciji sa sunčevom svetlošću dolazi do efekta vodenih talasa, dok ljudi koji se tuda kreću imaju utisak da hodaju na vodi, poput njihovog Spasitelja Isusa Hrista.
Grob Enrika Dandola, početak 13. veka (južna galerija)
Krećući se dalje ka carskoj loži, naišle smo na dva elementa, jednu nadgrobnu ploču i jedan mozaik, koji su, iako na prvi pogled ne deluje tako, veoma usko povezani. U pitanju je nadgrobna ploča Enrika Dandola, mletačkog dužda, i dede Ane Dandolo (supruge Stefana Prvovenčanog). On je 1204. godine naredio pohod na Konstantinopolj u okviru Četvrtog krstaškog rata. Te godine je Konstantinopolj pao u ruke Latina. Savremenici su ostavili zapise da takvo pustošenje i pljačkanje jednog grada koje je trajalo tri dana, nije zabeleženo u istoriji sveta. Mnogo toga je bilo uništeno i odneto iz prestonice za Veneciju, među njima i zlatni mozaici iz Svete Sofije. Latinska opsada Carigrada je trajala do 1261. godine, a sam Enriko Dandolo je preminuo u vizantijskoj prestonici 1205. godine. Njegova želja, i neka vrsta ličnog trijumfa, je bila da bude sahranjen u najmonumentalnijoj građevini. U njegovoj neposrednoj blizini se nalazi mozaik, pred kojim smo doslovno ostale neme. Izrađen upravo povodom povratka prestonice pod okrilje vizantijske vlasti. U pitanju je mozaik sa predstavom Deizisa – kompozicije na kojoj je prikazan Isus Hrist između Bogorodice i Jovana Preteče koji ga mole da bude blagonaklon prema čovečanstvu kada dođe vreme Strašnog suda. Ovo delo se smatra jednim od najfinijih u Svetoj Sofiji, zbog mekoće oblika, ljudskih izraza lica i tonova boja koji verno oslikavaju ljudski ten. Takođe, uzima se kao primer početka renesanse u vizantijskom slikarstvu, zbog stila koji mnogi vezuju za italijansko slikarstvo s kraja 13. i početka 14. veka.
Mozaik Deizisa, najverovatnije 1261. godine (južna galerija)
Šetajući tako došle smo i do istočnog dela galerije i do dva mozaika vladarskih porodica koje su bile donatori crkve. Stariji mozaik je iz 11. veka i prikazuje vizantijsku caricu Zoe, i njenog supruga i savladara Konstantina Monomahusa kako prinose Hristu Pantokratoru (Svedržitelju) svoje darove. Sa druge strane istočnog prozora se nalazi mozaik slične kompozicije. Prikazani su car Jovan II Komnin i njegova supruga Irina Piroška, koji svoje darove Bogorodici sa Hristom Mladencem. Upravo smo između ova dva mozaika pronašle idealno mesto za posmatranje i upijanje svakog trenutka provedenog u jednoj od najdražih građevina. Ovaj savršen trenutak od tridesetak minuta je prekinuo glas čuvara koji nas je zamolio da krenemo ka izlazu jer smo jedino nas 4 ostale, a muzej se zatvara. Tek tada smo shvatile da nam je čitav dan prošao u jednom trenu.
Nevoljno smo krenule nazad, što sporije, pokušavajući da sve još jednom što više osmotrimo kako bi nam se urezalo duboko u sećanje. Čuvari su bili veoma ljubazni videvši da nam nije svejedno, čak su pristali i da nas fotografišu u praznoj Svetoj Sofiji, što je zaista redak prizor, ispred znaka za zabranjeno fotografisanje sa blicem, što smo doživele kao lični trijumf.
Mozaik carice Zoe sa leve strane (11. veka) iz doba Komnina sa desne (1122. godina), (istočni zid južne galerije)
Nadamo se da smo uspele ovim tekstom da vam prenesemo nove informacije, ali i barem delić naših emocija i doživljaja sa jednog od najlepših putovanja. I sada dok završavamo poslednje redove ovog posta maštamo da smo upravo na toj istočnoj galeriji i da posmatramo odsjaj sunčeve svetlosti u mermeru i zlatnim mozaicima. Nadamo se da neće dugo vremena proći do tog istog prizora. Do tada se spremamo za nova putovanja, nove priče, nove slike i prilike.
You might also like
Leave A Reply