Bilo koga da pitamo da zamisli antičku Grčku, vrlo verovatno bi u svojoj glavi imao sliku Partenona, hrama koji su Atinjani podigli boginji Atini na vrhu Akropolja, kako bdi iznad grada. Ta slika koja se pojavljuje je slika jednog od najpoznatijih mesta na svetu koje svake godine posećuje više od milion ljudi, kao i mesto koje milioni na ovom svetu poznaju samo sa slike. Znaju ga sa postera, razglednica i bezbroj reprodukcija koje se mogu pronaći u knjigama, filmovima, tv emisijama, brošurama, advertajzingu i u poslednje vreme sve više na društvenim mrežama. Danas je gotovo nemoguće da neko ko prvi put odlazi u Atinu, bilo da su u pitanju đaci ili odrasli ljudi, nema osećaj da se nalazi ispred nečeg veoma poznatog. Međutim, moramo istaći da ovaj osećaj neposredne familijarnosti sa objektom koji je bio dom Platona, Sokrata, demokratije i filozofije, nije posledica brzog napretka informacionih tehnologija i dostupnosti informacija. Već krajem 18. veka je broj ljudi koji je znalo za atinski Akropolj sa slika bio znatno veći od broja ljudi koji je ovaj maestralni kompleks iz sredine 5. veka p.n.e. imalo prilike uživo da vidi.
Mi i dalje spadamo u prvu grupu ljudi, onih koji ove antičke građevine poznaju samo putem reprodukcija, tako da ovaj put nećemo deliti sa vama naše lične doživljaje umetničkog ostvarenja. Imale smo jednu drugu ideju. Želimo na ovaj način da sa vama prodiskutujemo o jednoj temi koja je u poslednjih nekoliko meseci postala po ko zna koji put aktuelna: Eldžinovim mermerima. U pitanju su delovi skulptoralne plastike sa Akropolja koje je još početkom 19. veka lord Eldžin, birtanski diplomata u Osmanskoj imperiji, preneo u Britansko kraljevstvo gde se i dan danas nalaze. Sve do danas se u okviru stručne javnosti ali i van nje, polemiše da li Britanski muzej treba da vrati ova umetnička dela Grčkoj ili ne. Najrecentniju polemiku, izazvao je izveštaj koji predlaže restituciju radova iz evropskih muzeja i njihovo vraćanje u zemlje iz kojih su uzeti. Ovom predlogu su se odazvali neki muzeji Francuske, Nemačke, Holandije, ali ne i Britanski muzej. Rasprava o tome na koji način ova institucija treba da postupi se proširila na toliko nivoa da su navijači fudbalskog kluba Apoel tokom meča protiv Totenhema, na stadionu u Nikoziji, razapeli transparent “Bring the marbels back” (“vratite mermere”). Pre nego što probamo da dođemo do bilo kakvih zaključaka, bilo bi dobro da saznamo kako je Lord Eldžin uopšte uspeo da dođe u posed ovih ne tako sitnih fragmenata sa atinskog Akropolja.
Tokom 18. veka Velika turneja po Evropi je bila sastvani deo obrazovanja i odrastanja sinova bogatih porodica. Ova putovanja su nekad trajala i po tri godine obuhvatajući Švajcarsku, Pariz, Rim i naravno Grčku. Kao i danas, tako i onda, po dolasku u današnju grčku prestonicu, ovi mladi putnici su imali priliku pred sobom da vide Akropolj u svom sjaju. I pored svoje velike popularnosti, ovaj spomenik oplemenjen Fidijinim skulpturama je bio u opasnosti. Naime, nakon pada Carigrada pod vlast Osmanlija i teritorija današnje Grčke je bila u okviru njihovog carstva. U tom periodu građevine na Akropolju, do tada hrišćankse, su bile transformisane u garnizone, a sam Partneon u džamiju koja je bila upotpunjena minaretom. Međutim, sve do 1687. godine i rata Venecijanaca i Otomana, nasleđe antičke Grčke nije bilo u opasnosti. Zbog potreba ratovanja, ovaj put je antički hram imao novu svrhu – bio je pretvoren u barutanu, a kako se nalazi na jednoj od najviših tačaka grada bio je veoma laka meta. U septembru iste godine je zadobio kritičan udarac: u toku bombardovanja grada Venecijaci su izazvali kolosalnu eksploziju koja je uništila krovove građevina. Nakon toga je venecijanski admiral Frančesko Morosini pokušao da ukloni skulpture sa hramova, ne bi li ih transportovao u Veneciju. Kako kažu, jedna nesreća nikad ne ide sama, u toku ovog pokušaja admiral je uništio nekoliko skulptura, među kojima je bila i monumentalna skulptura Posejdona.
Ono što je usledilo je danas objašnjeno teorijom “Slomljenog prozora” u sociologiji – ukoliko se ne saniraju, oštećeni objekti su podložni daljem uništavanju od strane samih ljudi. Skulpture sa ruina Akropolja su već bile uveliko odnošene u 18. veku. Ljudi su odnosili fragment po fragment verujući da će objekat svakako nestati i na taj način pravdajući postupke “spašavanjem baštine antičke civilizacije”. Veliki broj dela koji je pripadao akropoljskom kompleksu je na ovaj način dospeo u muzeje širom Evrope. Najpoznatiji od ovih “spasilaca” evropskog nasleđa bio je Tomas Brus, poznatiji kao Lord Eldžin. Početkom 19. veka dobija poziciju britanskog ambasadora u Osmanskoj imperiji. Kao veliki poznavalac i ljubitelj umetnosti klasične Grčke, angažovao je tim umetnika predvođenih Đovanijem Batistom Luzijerijem, koji je imao zadatak da skicira i dokumentuje antičke spomenike. Dok je Eldžin obavljao posao u Istanbulu, umetnici su boravili u Atini obilazeći antičke lokalitete. Međutim, Osmanlije su na dnevnom nivou skupo naplaćivale posete kompleksu na Akropolju. Iz tog razloga Eldžin traži pomoć od sultana Selima III i 1801. dobija ferman čiji nas nedovoljno jasan sadržaj dovodi do današnjih polemika.
Na osnovu ovog dokumenta, Eldžinova grupa umetnika je dobila dozvolu ne samo da skicira i napravi kalupe Fidijinih skulptura, već i da ukloni bilo koji fragment koji je u njihovom interesu. Barem su oni tako protumačili sledeću rečenicu: “Kada žele da odnesu neke delove kamena sa starim ispisima i reljefima, ne sme biti protivljenja”. Na osnovu ove jedne rečenice Luzijeri i njegov tim su demontirali veliki deo friza sa Partenona, kao i brojne kapitele i metope (arhitektonski izraz za ploču ukrašenu reljefom koja se nalazi na vencu ispod krova). Konačno, 1803. godine kolekcija skulptura je bila spakovana u 200 kutija i spremna za put u Britansko kraljevstvo. U početku su ovi fragmenti bili izlagani u Eldžinovom domu, sve do 1816. godine kada britanski parlament donosi odluku da ih otkupi i tim činom transformiše u deo britanskog nalseđa. U okviru Britanskog muzeja otvorena je 1832. godine Eldžinova soba u kojoj su izložene skulpture. Iste godine Grčka se izborila za svoju nezavisnost i od tad traje kontinuirana borba za povratak Fidijinih skulptura na mesto njihovog nastanka.
Sve do danas, u celom svetu, objavljuju se mnogobrojni članci koji navode razloge za i protiv povratka skulptura sa akropolja u Grčku. U pitanju su rasprave koje se vode od trenutka njihovog dolaska na britansko tlo: muzej svetskog glasa će biti uništen ako se to desi, skulpture su deo grčkog nasleđa, pretpostavke da skulpture ne bi preživele u rukama Grka, neki argumenti se odnose i na potrebu da ikonična dela antičke Grčke treba da budu izložena na mestu njihovog nastanka, dovodi se u pitanje legalnost tj. nelegalnost Eldžinovih mermera. I tako dalje i tako dalje. Verovatno ni sami grčki bogovi ne bi mogli da se dogovore oko idealnog rešenja. Obe strane imaju validne argumente. Iako skulpture jesu deo grčkog nasleđa, one su deo i celokupnog evropskog i svetskog nasleđa. U pitanju su dela koja su duboko utkana u našu svest, ukus i na kraju način oblikovanja prostora u kojem živimo. Ne možemo ni da zamislimo koliko bi duga bila lista sa svim objektima koji su urađeni po uzoru na akropoljski Partenon, Propileje ili Erehtejon. U pitanju je problem koji se ne može posmatrati samo sa jedne tačke gledišta. Bilo je i onih koji se predlagali i kompromisna rešenja. Da se urade kopije koje će ostati u Britanskom muzeju, a da se originali vrate Atini, ili čak da se kolekcija podeli pola-pola, pola skulptura da ostane u Londonu a pola da se vrati.
Međutim, čitajući razne tekstove nekako se stiče utisak da je samo Britansko kraljevstvo postavljeno na stub srama. Iako su se druge evropske države odazvale pozivu na restituciju i vratili neke predmete u zemlje porekla, nismo još čuli da Luvr planira da vrati svoje bogate kolekcije egipatske i antičke umetnosti među kojima su sarkofazi faraona, sfinge, kao i čuvena skulptura Nike sa Samotrake. Isto tako se ne oglašavaju ni Rim ni Vatikan koji takođe imaju umetnička dela koja su doneta iz drugih država i kontinenata, među kojima su i egipatski obelisci koji se nalaze na gradskim trgovima, i koji su sada već postali deo gradskog identiteta. Da budemo iskreni bilo bi čudno da se tako nešto desi, kao i da u određenom muzeju možete imati priliku da vidite samo dela nastala na teritoriji te države. Da li smo za ili protiv povratka Eldžinovih mermera u Atinu, jedno je sigurno: sva dela koja se nalaze u evropskim muzejima su deo imperijalističke tekovine tih zemalja, ali i sastavni deo njihovog kulturnog nasleđa. Suditi o tome šta je ispravno je u ovom trenutku u kome živimo gotovo nemoguće, jer bi to značilo suditi o celokupnoj istoriji čovečanstva.
You might also like
Leave A Reply