Klod Mone u Živerniju: kako je jedna bašta oblikovala slikarski svet?

U Živerniju sam bila dvaput, na jesen 2016.  i u rano proleće 2019. godine; nažalost ni u oktobru, ni u aprilu Moneova bašta i japanski vrt nisu u svom zenitu, ali ne žalim se, tamo je uvek nestvarno. Živerni se nalazi na oko sat vremena vožnje severozapadno od Pariza, u Normandiji, a Fondaciju Mone godišnje poseti nešto više od pola miliona turista, kad kažem godišnje mislim na sedam meseci tokom kojih je otvorena – od aprila do oktobra. Osim slikarevog doma i okućnice, u Živerniju se nalazi i Muzej impresionizma koji je takođe vredan svake pažnje. Mone, čovek koji je uveo novi slikarski pravac, proveo je 43 godine života u ovom normandijskom selu. Tu je do kraja života radio na „scenografiji“ za svoje slike. Neumorno je pratio promene svetlosti u toku dana, atmosferske efekte i godišnja doba, ostavivši nam opus od preko 1300 platana od kojih su neka uticala na rađanje drugih modernih pravaca – zato krenimo zajedno u šetnju Moneovim mikro kosmosom u Živerniju. 

„Boja je moja svakodnevna opsesija, radost i muka.“ Klod Mone

Mone u Normandiji pre Živernija

Umetnikova privrženost Normandiji ne počinje 1883. godine kada se preselio u Živerni, ona počinje mnogo ranije. Iako je rođen u Parizu 1840. godine, već 1845. Mone se sa porodicom seli u Avr  na Lamanšu, gde će dobiti i prve slikarske pouke. Osim što je u 11. godini stupio u slikarsku školu, poduke koje će dobiti od slikara Ežena Budana ostaće do kraja prisutne u Moneovom opusu. Jednu od glavnih karakteristika impresionizma, slikanje u pleneru (plain-air) ili jednostavno rečeno – pod vedrim nebom, on je preuzeo od Budana i inkorporirao u bezmalo sva svoja dela. Budan je slikao obalu i seoske predele Normandije, a zbog svojih morskih pejzaža je u impresionističkim krugovima nazivan „kraljem neba“. Bistra, severnjačka svetlost, uzburkano more i specifičan stenoviti teren sa severa Normandije naći će se i na mnogim Moneovim platnima.

Mone u Živerniju

Ubrzo po dolasku u Živerni u maju 1883. Mone će sa svojom mnogočlanom porodicom iznajmiti kuću sa baštom i voćnjakom u kojoj će ostati narednih četrdeset godina. Sedam godina kasnije 1890. godine, slikareva finansijska situacija će postati stabilna, pa će konačno biti u prilici da otkupi kuću i imanje. Odmah potom će prionuti na uređenje bašte i renoviranje kuće, a sve radove će sam nadzirati dajući instrukcije. Svoja znanja o bojama i privrženost njima implementiraće u svoj dom – prepoznatljiva ružičasta fasada je izvedena po Moneovim uputima, a kao kontrast roze zidovima žaluzine su ofarbane u zeleno. U prizemlju kuće se nalazi slikarev atelje u kom nažalost nema originalnih dela, budući sa su ona raštrkana po svetskim muzejima, ali njihove verne kopije evociraju izgled ateljea iz vremena slikarevog života. Čitava unutrašnjost kuće ispunjena je japanskim grafikama i ostalim delima koja su inspirisala kako sve impresioniste, tako i Monea – ova dela su originalno sačuvana, za razliku od njegovih radova.

U prizemlju se pored umetnikovog ateljea koji će kasnije služiti i kao salon, nalaze i dve koloritno najraskošnije prostorije – trpezarija i kuhinja. Čitava trpezarija je izvedena u toploj, intenzivnoj žutoj boji – od zidova preko kredenaca, stola i stolica, do kamina –  sve je žuto! Iz trpezarije se pruža divan pogled na baštu, a njeni zidovi su takođe ispunjeni japanskim estampama. Odmah do trpezarije nalazi se kuhinja u kojoj dominira plava boja. Veliki deo zidova je prekriven plavo belim pločicama sa ornamentima, sa kojih visi autentično bakarno posuđe. Pored Monea i njegove druge žene Alis, u ovoj kući je sa njima živelo i osmoro dece (šestoro njenih i dva njegova).

Na spratu su smeštene spavaće sobe. Sa prozora slikareve sobe pruža se izvanredan pogled na baštu,  a zidovi su ispunjeni slikama njegovih kolega Renoara, Kajbota i Sezana. Još uvek se prepričava anegdota prema kojoj je Mone u stvaralačkom zanosu tuđe slike okretao ka zidu da ga ne bi remetile. Jasno da ovo nisu originali s obzirom da se nalaze u muzejima širom sveta, ali i kopije verno dočaravaju privatni prostora slikara. Odmah do slikareve smeštena je soba njegove supruge, takođe u veselim bojama. A sigurno najljupkija prostorija na spratu je soba koja je pripadala Blanš, koja mu je bila istovremeno pastorka i snaha. Blanš je bila ćerka njegove supruge, da bi se kasnije udala za Moneovog sina Žana. Blanš je bila jedina od njihove dece koja se interesovala za umetnost, slikala je podražavajući dela svog očuha i svekra Kloda Monea, a nakon smrti svog muža Žana 1914. godine, vratiće se u Živerni da vodi računa o ostarelom umetniku.

Klod Mone je u umro u Živerniju 1926, u svojoj 86. godini, a sahranjen je nedaleko od svoje kuće u dvorištu lokalne crkve. Blanš će ostati na njegovom imanju u Živerniju sve do svoje smrti 1947. godine, a nakon što je preminuo i Moneovom mlađi sin Mišel 1966. godine, slikarevo imanje će pripasti državi i prerasti u muzejski kompleks.

„To što sam postao slikar  možda dugujem cveću.“ Klod Mone

Moneove bašte – Zatvorena bašta Normandije i Vodeni vrt

Pored voćnjaka i bašte u kojoj je uzgajano povrće, najveća pažnja bila je posvećena bašti koja je čak imala i svoje ime Zatvorena bašta Normandija (Clos Normande). Centralnu stazu izdvajaju metalni lukovi koje je još Mone postavio, a sa obe strane se prostiru „tepisi“ od cveća među kojima se mogu uočiti narcisi, lale, irisi, orijentalne bulke, božuri i ruže naravno. Privrženost koju je umetnik gajio prema baštovanstvu, nije bila ništa manja od one koju je gajio prema slikarstvu. Čak je jednom prilikom izjavio: „Moja bašta je moje najlepše remek-delo.“ I zaista, slikar je zasade u vrtu podredio potrebama svog umetničkog izraza, te je uklapanju vrsta cveća, boja i oblika studiozno pristupljeno.

S obzirom na to da je Mone oduvek bio fasciniran igrom svetlosti i odrazom neba i oblaka u vodi, 1893. godine će skrenuti tok lokalne reke, uspevši da formira jezerce koje postati njegov Jardin d’eau (Vodeni vrt) kako ga je nazivao. U nastavku centralne staze bašte Clos Normande, umetnik će postaviti japanski most, na koji su ga bez sumnje inspirisale japanske grafike sa zidova njegove kuće. Most je obojio u zeleno, kako bi se razlikovao od japanskih tradicionalnih, bojenih u crveno. Specifičnu atmosferu japanskih vrtova uspeo je oživi sađenjem bambusa, ginko bilboe, javora i japanskih božura, a poseban pečat su dali čuveni lokvanji koji će se naći na zidovima mnogih prestižnih muzeja. Zvuk strujanja vazduha između bambusa u Moneovoj bašti doprinosi mističnosti atmosfere istočnjačkog vrta. Za održavanje vrtova Mone je imao unajmljenih nekoliko profesionalnih baštovana koji su uklanjali svaki opali list sa površine jezera, kako savršenstvo lokvanja ne bi bilo ugroženo. U poznim godinama najčešći motiv na njegovim slikama bili su upravo oni, pojedina dela sa prikazom lokvanja gotovo se graniče sa apstraktnom umetnošću.

Lokvanji – priroda ili apstrakcija?

Duh baštovana-slikara nigde se ne vidi bolje nego na seriji slika Lokvanji. On je utro put apstrakciji time što je dopustio da tema ili predmet zauzmu drugo mesto, posle same slike. Slika je kod njega imala sopstveno postojanje i bila je autonomno delo. Na svojim poslednjim platnima formu je rastočio u izmaglici živih boja, horizont je nestao, potezi četkice zasitili su sliku svetlosnim efektima. Uticaj njegovih slika može se videti u fovizmu, ekspresionizmu, apstraktnoj umetnosti Vasilija Kandinskog, ali i apstraktnom ekspresionizmu Džeksona Poloka. I za kraj jedan njegov citat: „Oduvek sam prezirao teorije… Moja zasluga je samo to što sam slikao u neposrednoj prisutnosti prirode.“