Buđenje nacije u doba korone: slučaj Italije

Poslednjih nedelja priča se samo o jednom – o virusu Covid-19 poznatijem kao korona, koji je ozbiljno uzdrmao čovečanstvo i podsetio nas da nismo tako moćni. Ipak, u ekstremnim situacijama bude se stari oblici ljudskog organizovanja, a dobro poznate ideje zadobijaju novu formu: nacionalno ujedinjenje Italijana u borbi protiv pošasti, nešto drugačije od državnog ujedinjenja 1861. godine. 

Ovih dana umesto na barikadama, Italijani su se ujedinili u pesmi. Svakoga dana u 18 časova svira se italijanska himna, zatim se čuju i druge pesme sa njihovih prozora, i sve to uz prisustvo upečatljive italijanske zastave. Koju ulogu nacionalni simboli imaju u doba epidemije?

 Italijanski narod ovakvu nevolju nije iskusio od kraja Drugog svetskog rata, od kada je prošlo 75 godina. Za tih 75 godina svet se promenio više nego u prethodnih 2000 godina. Digitalna era nam je donela novo osećanje identiteta, a to je individaulizam. Osećaj individualnosti kod pojedinca nezapamćeno je porastao, ljudi se smatraju samodovoljnim, internet im je omogućio da mogu da se zabave u svakom trenutku i da izbegnu susret sa drugim ljudima ili komuniciraju sa njima online. A sada je ta ista individualnost na testu – da li naše lične potrebe mogu biti zadovoljene ili pak naš „neizdrž“ preti da ubije nekog? Situacija u Italiji je samo povod za analizu slučaja koja se može primeniti na veliki broj zemalja. Oni su ti koji za sada plaćaju najskuplju cenu kapućina i pogleda na Duomo (bilo koji) jer nisu verovali da virus može doći i po njih. 

Pojam nacije je sada star oko 200 godina. Pojedini teoretičari branili su stanovište da nacije postoje oduvek, dok su drugi tvrdili da je nacionalizam došao sa industrijalizacijom i pojavom štampe – kako obično biva, tačan odgovor je negde između. Elem, nacionalni identitet se sastoji od više elemenata, a dva najvažnija su narod i teritorija. Ujedinjenjem različitih regija oko Pijemonta 1861. godine, Italijani su dobili novu državu i znatno veću teritoriju – granice u obliku čizme, koje su same po sebi deo nacionalnog brenda. Osećaj pripadanja široj zajednici izjednačava se sa pripadnošću određenoj naciji. Nacionalni simboli poput zastave, grba i himne služe da iskomuniciraju tu pripadnost ne bi li probuduili određene emocije. Da bi se prebrodile krizne situacije poput ove koju je izazvala epidemija koronavirusa u Italiji, zastave na prozorima građana i himna iz njihovih domova predstavljaju emocije zajednice koja se okrenula sebi samoj i veliča samu sebe u realnosti, kao i na društvenim mrežama.  

Nacionalni radnici u 19. veku bili su intelektualci, oni su imali sposobnost da dopru do naroda putem škola ili drugih obrazovnih ustanova, a danas su to influenseri. Idealan primer za to su najpoznatija italijanska influenserka i biznismenka Kjara Feranji (Chiara Ferragni) i njen suprug, muzičar Fedez (Fedez) koji su do sada prikupili preko 4 miliona dolara za borbu protiv epidemije korone. Uz to, oni neprestano plasiraju sadržaj na društvenim mrežama tokom boravka u karantinu, podsvesno delujući na ljude da se vode njihovim primerom, a uz to ističu da su ponosni što su Italijani.  A sinoć su čak, kako bi zabavili naciju preko zvučnika sa svog prozora i putem uživo prenosa na Instagramu, ugostili svog sunarodnika čuvenog operskog pevača Andreu Bočelija (Andrea Bocelli). 

Pripadnost nekoj zajednici donosi i odgovornost prema njoj – opet se vraćamo na početak – svima je jasno koliko se korona virus brzo prenosi i da smo potencijalni nosioci i ako sedimo kod kuće. Kako bi olakšali period karantina, koji je savremenom čoveku pre ovoga bio gotovo nepojmljiv, Italijani su svom ostajanju kod kuće dali viši smisao – odbrana nacije. Internetom kruži slogan: Tvoji preci su pozivani u rat, a ti si pozvan da sediš na kauču. Ti to možeš! Ovo je još jedna referenca koja ukazuje na to da se budi osećaj posebnosti koji sa sobom nosi pripadnost određenoj naciji, čiji je neraskidivi deo i ideja o borbi za očuvanje ljudskog života, odnosno čitavog naroda, kao najviši cilj delanja. Istorijska paralela koja nam može poslužiti na ovom mestu je učestvovanje u Velikom ratu, odnosno masovni odziv miliona mladića koju su bili pozvani da se bore, i još važnije, da poginu za otadžbinu. Termin otadžbina u današnjem sistemu vrednosti nema naročitu težninu, prilično je maglovita, ali to ne znači da je i suština njenog značenja iščezla. Nekada je borba za otadžbinu podrazumevala solidarnost, brigu o drugima i sjedinjenost u težnji ka zajedničkom cilju, a danas nam je to isto potrebno. Italijani, a sa njima i mnogi drugi narodi su danas na testu.

Zamandaljeni po svojim kućama, traže načine da se ponovo ujedine pod zastavom i drugim nacionalnim simbolima, preispitujući se – šta smo ovo dozvolili? Oni ovih dana ne nose uniforme, već pidžame, a umesto marša, plešu na terasama, strpljivo i istrajno. Svaki oblik kolektivizma danas je upitan, pa tako i nacionalizam, a za njim ostaje pitanje: da li će ostali naučiti njihovu lekciju i pre poziva „ujedinjene nacije“ upomoć shvatiti da je dovoljno samo da ostanu kod kuće?