Pit Mondrijan: Od geometrijskih formi do univerzalne lepote

Umetnost je viša od stvarnosti i nema direktne veze sa njom. Da bi se čovek približio spiritualnom u umetnosti, realnost mu je od male koristi, jer je realnost suprotna od spiritualnog. Nalazimo se u prisustvu apstraktne umetnosti. Umetnost bi trebalo da bude iznad realnosti, jer u suprotnom ne bi imala vrednost za čoveka.

Ovo je odgovor koji je 1914. godine Pit Mondrijan (Piet Mondrian) dao o svojoj umetnosti. Ovaj holandski umetnik je jedan od osnivača umetničkog pokreta De Stil (De Stijl) u Holandiji, pored toga samostalno je razvio ne-reprezentativne forme u umetnosti koje je nazvao neoplasticizam, želeći da kreira univerzalnu lepotu. Mondrijanova dela kod ljudi izazivaju ili čisto oduševljenje i fasciniranost, ili oprečnu reakciju: Obojeni pravougaonici?! Ovo sam i ja mogao-la u vrtiću da naslikam. Bilo da vam prija apstraktna umetnost ili ne, ovim tekstom želimo da vam pokažemo šta sve ona krije i šta iz nje sve može iščitati.

Iako se apstraktnoj umetnosti često pripisuju karakteristike da je ona bez vremenskih i prostornih odrednica, da se radi o čistim slikarskim formama koje ne imitiraju i ne predstavljaju ništa što pripada realnom svetu, nju i te kako određuje kontekst u kome nastaje. Političke okolnosti s početka 20. veka, Prvi svetski rat, ali i intelektualna klima – filozofska strujanja i umetnički časopisi u kojima su stvaraoci objavljivali svoje teorije imali su snažan uticaj na nastanak apstraktne umetnosti. Skoro istovremeno, u različitim delovima Evrope i Rusije apstraktna misao i izraz razvijaju se u delima Vasilija Kandinskog (Василий Кандинский) Kazimira Maljeviča (Казими́р Мале́вич) Tea van Dusburga (Theo van Doesburg) što će se jasno odrziti i u umetničkom sazrevanju Pita Mondrijana.

Pit Mondrijan: “Crveno drvo”

Školovao se na Rijks akademiji (Rijksakademie) u Amsterdamu, u svojim ranim radovima Mondrijan se izražavao impresionistički i u formalnom i u sadržajnom smislu. Njegovim prvim delima dominiraju pejzaži i predstave tipične za Holandiju: vetrenjače, reke i polja. Tada se još uvek nije moglo ni naslutiti da će postati jedan od najznačajnijih slikara i teoretičara apstraktne umetnosti 20. veka. Međutim, iako se radi o naturalističkim prikazima, u njegovim delima se može uočiti jasan uticaj postimpresionizma i fovizma. Odabir jednog motiva, vetrenjače ili drveta, kao i oštri potezi četkicom bude jasne asocijacije na Van Goga. S druge strane upotreba primarnih boja u njegovim delima, pre svega jarke crvene, može se podvesti pod uticaj Anrija Matisa (Henri Matisse). Na kraju, prva Mondrijanova ostvarenja ukazuju na još jednu karakteristiku njegovog stvaralaštva, koja je jako bitna za njegovu apstraktnu fazu – sklonost ka rađenju serija, odnosno slikanje jednog istog motiva. Na dalji razvoj Mondrijanovog izraza znatno je uticao njegov boravak u Parizu uoči Prvog svetskog rata. Ovde se sreće sa kubističkim delima Braka i Pikasa, što se ogleda u upotrebi sive i crne boje i sve većoj geometrizaciji slikanih motiva – ovo je bio prvi korak ka apstrakciji.

Pit Mondrijan: “Procvetalo drvo jabuke”

Naslovna stranica časopisa De Stijl

Sve ove promene i faze u umetnikovom slikarstvu se više čine kao stanice na putu, a ne kao krajnji cilj njegovog slikarskog razvoja. Po izbijanju Velikog rata, Mondrijan se vraća u vojno neutralnu Holandiju, gde su se dalje razvijala modernistička načela u umetnosti. Ubrzo počinje saradnju sa ličnostima sa kojima je delio ideje o ulozi stvaralačkog rada u modernom društvu, o integraciji svih umetnosti kroz saradnju umetnika i dizajnera, kao i stalnu veru u potencijal tehnologije i dizajna koji će realizovati novo utopijsko rešenje zasnovano na apstraktnoj formi. Na čelu sa Mondrijanom i Dusburgom, ova grupa je oformila novi pokret De Stijl. Stvarali su dela zbog jasnoće, sigurnosti i reda. Ove osobine su prvo počele da se javljaju u njihovim delima u vidu prave linije, pravougaonika ili kvadrata, a na kraju kroz boje pojednostavljene do primarnih: crvene, žute i plave, i neutralnih: crne, bele i sive. U svojim delima su naglašavali potrebu za apstrahovanjem i jednostavnošću, matematičkom strukturom, koja je suprotnost impresionizmu i baroknim formama u umetnosti. Apstrakciju su videli kao pokušaj da se stvori naučno zasnovan univerzalni jezik čula koji će prevazići podele. Razvili su umetnost zasnovanu na teoriji i čistoći forme, logici, ravnoteži, proporcijama i ritmu.  

Teo van Dusburg bio je najzaslužniji za promociju grupe De Stijl, kao i za osnivanje istoimenog časopisa u kom je Mondrijan objavljivao tekstove o teoriji Neoplasticizma u slikarstvu. Pod ovim terminom je umetnik podrazumevao proces razvijanja apstrakcije kao krajnjeg cilja u izražavanju čiste realnosti. Plastičnim izražavanjem je smatrao jednostavnu interakciju oblika i boja dok je nova realnost  prisutna na samoj slici, suprotna naslikanoj imitaciji prirode ili romantičnom evociranju umetnikovih emocija. Ona se jedino može izraziti kroz ravnotežu dinamike pokreta i boje. Verovao je da je čista plastična umetnost neophodna kako bi se kreirala univerzalna lepota.

Gradim kombinacije linija i boja na ravnoj površini kako bih izrazio opštu lepotu sa najvećom svesti. Priroda (ili, ono što ja vidim) me inspiriše, stavlja me kao i svakog slikara, u emotivno stanje takvo da dobijem nagon da stvaram, ali ja želim da dođem što bliže istini i da apstrahujem sve dok ne dođem do osnove stvari. Verujem da je moguće da horizontalne i vertikalne linije konstruisane sa opreznošću, ali ne kalkulisanjem, vođene intuicijom do harmonije i ritma, ove jednostavne forme lepote, dopunjene drugim pravama ili krivama, mogu postati umetničko delo, snažno kao i istina. (Pit Mondrijan).

Ovaj citat u kome se ističe težnja ka otkrivanju istine ukazuje i na još jedan element koji je imao veliki uticaj na Mondrijanovo slikarstvo – teozofiju. Sa ovim popularnom filozofskom strujom umetnici pokreta De Stijl delimično su se upoznali preko knjige Vasilija Kandinskog O duhovnom u umetnosti. Teozofsko društvo, bilo je jedno od prvih spiritualnih pokreta koje je osnovano u zapadnom svetu krajem 19. veka.  Ovo moderno učenje koje je razvila Helena Blavacki (Helena Blavatsky) u kojem se mešaju okultizam, indijska i zapadnjačka mistika, i koje treba da prikaže zajedničko jezgro velikih svetskih religija i filozofskih sistema svih vremena. Verovali su da je moguće doći do dubljeg poznavanja prirode, dubljeg od onog koje stičemo empirijskim putem. Helena Blavacki je bila ruska emigrantkinja u Sjedinjenim Američkim Državama gde je i osnovala društvo, koje se ubrzanim tempom razvijalo i u Evropi. Imali su direktan uticaj na umetnost, naročito u Holandiji, što potvrđuje i činjenica da je 40 umetnika učestvovalo u internacionalnoj konvenciji tezofskog društva.

Pit Mondrijan: “Kompozicija II u crvenom, plavom,i žutom”

Izučavanje teozofije je dalo umetnicima novi pogled na svet, koji je bio osnov njihove spiritualnosti. Verovali su da su sposobni da vide izvan i unutar prirodnog sveta, kao i da razumeju kosmičke principe ljudskog postojanja. Sebe su videli kao glasnike između dva sveta, a komuniciranje znanja postalo je cilj njihove umetnosti. Pit Mondrian je bio član teozofskog društva sve do svoje smrti. Bio je opsednut mističnim implikacijama suprotnosti horizontala i vertikala, što je imalo velikog uticaja i na njegove teorijske definicije neoplasticizma. U svojim delima je tražio rešenje problema: kako primarnim nijansama boje, nanete na pravougaone površine, izraziti univerzalno kroz asimetričnu ravnotežu vertikalne i horizontalne strukture. Tako, pod uticajem teozofije dolazi do teorije o dinamičnoj suprotnosti i ravnoteži dvojnih sila: fizičkog i duhovnog. Smatrao je da tek plastičnim izrazom onog “unutrašnjeg” čovek može da se približi “božanskom i univerzalnom”.

Posle Amsterdama, Londona i Pariza, Mondrijan odlazi za Njujork gde će provesti poslednje četiri godine svog života. Menhetn je postao velika i poslednja njegova ljubav. U neboderima koji su se izdizali iznad njujorških avenija video je neoplasticistički efekat. Mondrijan je voleo tempo, odnosno dinamičnost grada: saobraćaj, plesne dvorane, džez orkestre, uzbuđenje koje su donosili pokret i stalna promena. Osetio je potrebu da ove ritmove transformiše u slike, na kojima su nekadašnja crna polja zamenjena  složenim talasima jarkih boja.

Istinski moderan umetnik metropolu vidi kao apstraktni život, podaren formi – ona mu je bliža nego priroda i pre će pokrenuti njegove estetske emocije.

Pit Modrijan: “Brodvej bugi vugi”

U Sjedinjenim Američkim Državama Mondrijan je smatran legendarnom figurom. Osim što je njegov rad nadahnuo brojne slikare da se posvete geometrijskoj apstrakciji, bio je poštovan i od strane američkih ekspresionista iako je njihovo stvaralaštvo bilo u potpunoj suprotnosti sa onim u šta je on verovao. Međutim njegov uticaj nije vidljiv samo u likovnoj umetnosti. Mnoge modne kolekcije su bile inspirisane njegovim delima, pre svega mislimo na liniju Iv Sen Lorana (Yves Saint Laurent) iz 1966. godine. Njegova umetnost se i danas reprodukuje u popularnoj kulturi: TV emisijama, muzičkim spotovima, sportskoj opremi, fotografijama muzičkih albuma itd. Možda najneočekivanija potvrda univerzalnosti Mondrijanove umetnosti, kojoj je on težio tokom svog stvaralaštva, jeste programski jezik Piet u kojem kodovi imaju izgled dela slavnog umetnika.

Ovim završavamo tekst o čoveku koji je pronašao spiritualnost u geometriji. Nadamo se da ljubitelje apstrakcije nismo razočarale, a da smo one koji baš i nisu pristalice ovakve umetnosti navele da je posmatraju iz drugog ugla.