“I on? I on? Mama, ja nisam kriv što sam ostao živ. ”
Mija Aleksić, glumac (1923-1995)
Čuveni glumac Mija Aleksić koga i danas gledamo u nekim od najboljih domaćih filmova preživeo je streljanje civila, oktobra 1941. godine, koja su u Kragujevcu sproveli nemački vojnici; međutim, mnogi njegovi vršnjaci i sugrađani nisu. Tih dana oko 2800 ljudi iz grada Kragujevca i njegove okoline izgubili su život zbog odmzde i gneva, čiji odjeci i danas lebde nad Šumaricama.
U ovom tekstu nećemo polemisati o broju ubijenih, domaćoj logistici i nemačkoj osveti “100 Srba za 1 ubijenog Nemca, 50 Srba za 1 ranjenog Nemca” čija je posledica bilo streljanje nedužnih. Neće biti reči o uređenju spomen-parka i izgradnji velelepnog muzeja. Ovaj tekst je o tome kako se mi danas sećamo Živadina Đokića, Nade Naumović, Bene Milovanovića, Milice Veljković, Radisava Simića i još stotina i stotina onih koji su ostali zauvek ispod šumaričkih livada i brežuljaka, danas pokriveni travom i cvećem…
Za 79 godina otkada se desio Kragujevački oktobar, Srbija je promenila nekoliko državih struktura i još više državnih naziva, a jedino što je ostalo nepromenjeno je diskontinuitet. Svaka nova vlast sa sobom je donosila i nove ideološke obrasce, koja je sve ono što je imalo veze sa prethodnima – smatrala nepodobnim. Krvavi raspad titoističke Jugoslavije uticao je na njenu recepciju u zvaničnoj kulturi sećanja, a sve u vezi sa njom se preispituje i relativizuje. Tako su, negde usput, i stradali u Kragujevcu ostali u zapećku kolektivnog pamćenja i tek ih se svakog oktobra seti nekolicina Kragujevčana i ljudi iz okoline.
Ako se posmatra istorijska perspektiva, period od 80 godina je jako kratak, ali i dovoljno dug da se štošta prepusti zaboravu. Saznavanje, interpretiranje i komuniciranje onoga što se desilo u Kragujevcu oktobra 1941. godine, o tome kako je za 7 sati u jednom danu 2000 duša zbrisano i unesrećeno ko zna koliko porodica, obaveza je ne samo stručnjaka i lokalne zajednice, već svih nas. Ako odete u muzej čućete poslednje reči onih koji su u topovskim šupama u Šumaricama čekali svoj metak. Shvatićete da istorija ne živi u prošlim vremenima i da se poruke sa komadića hartija, poput one “zbogom Mico, ja danas pogiboh, poslednja mi misao na tebe…“, mogu pojaviti i na ekranima telefona.
O prošlosti treba učiti i misliti, bez destruktivne favorizacije ideologija i svrstavanja na “ovu ili onu stranu”. Nasilje, smrt i rat nisu ostali u istorijskim knjigama i na flmskim platnima, dešavaju se i danas, ovde ili negde drugde – sasvim je svejedno. Spomen-park “Kragujevački oktobar” i muzej “21. oktobar” treba da budu nezaobilazna stanica svih nas – deo kolektivnog iskustva koje nas uči da je istorija nepredvidiva, sećanje podložno manipulaciji, a mi skloni zaboravljanju.
Leave A Reply